Kada sam se u julu ’99-te vratio u Beograd, situacija mi nije bila nimalo ružičasta. Plan da završim ETF pre odlaska u vojsku se raspršio. Para skoro pa da nije ni bilo, imao sam otprilike za 2–3 meseca stanarine (nas troje bilo u 1.5 sobnom stanu, što je pomoglo da ne bude za samo 1 mesec). Sezam je pitanje web mastera odavno rešio, da se vraćam tamo morao bih da se guram, a to nisam hteo.

Krenuo sam u vode slobodnog strelca. Slao mailove, obilazio razne firme nudeći web usluge — znao sam dosta ljudi preko Sezama. Bilo tu par sitnih poslova, pa se krpilo i kretalo na bolje.

I onda onako iznebuha, dvesic@sezam mi pošalje mail da se javim nekom čoveku, traži ASP programere. Dejana sam tada znao samo virtuelno, kroz diskusije u Sezamovim konferencijama. Taj jedan mail će na moj poslovni put imati značajne posledice, jer se evo već 10-ta godina vrtim u tom istom krugu ljudi. :)

cyberPIXIE dot-com

Čovek koji je tražio ASP programere je bio Nenad Hrnjak, poznat u raznim krugovima i kao Neša Pile ili kao Hrčak. K’o Nešu ne zna, pitam se da li je ikada išta radio u Beogradu u IT industriji :) — šta bi on tek mogao da napiše na temu IT-a u Srbiji 90-tih i kasnije…

Pozovem dati broj, kaže mi Neša da dođem u tadašnje prostorije AB Softa (ne znam da li su još tamo) u zgradi JRB-a u Kneza Miloša, na potkrovlje. JRB (Jugoslovensko Rečno Brodarstvo) je bila firma čije su kancelarije izgledale kao iz soc-real filmova 70-tih — trošni ormani, ulegnuti stolovi, vrljave stolice. Blago rečeno nereprezentativno. A kad to prođeš i uđeš u potkrovlje gde je AB Soft, k’o na drugoj planeti — moderan nameštaj, tapaciran pod, svuda računari, zuje serveri, ludilo.

Uđem i tražim gde je Nenad Hrnjak — niko nema pojma. Nisam mogao da verujem, dve osobe pitam, od kojih jedna sekretarica koja prima stranke i morala bi da zna sve u firmi, pojma nemaju ko je taj Hrnjak. U tom momentu izlazi neki bradati lik i čuje šta pričam “ma traži Nešu Pileta, eno ga tamo u poslednjoj kancelariji” i produži dalje. “Nešu Pileta, aaaa, što ne reče odmah…” Bih ja, da sam znao. Uđem u kancelariju, kad ono neko poveliko pile, 10-tak cm višlje od mene. Razlog za nadimak — fenomenalni Chicken Lines, totalna preporuka za igricu. No, to sam saznao dosta kasnije…

Koji je to razgovor za posao bio. U Sezamu su me pitali sve po propisu, šta sam radio, šta znam, zašto mislim da bih ja bio prava osoba za dati posao itd. Pre toga mi uredno ispričali šta se od novozaposlenog očekuje, sve neka očekivana i normalna priča. Ovde prvo pojma nisam imao šta je posao. Niti mi je Neša išta posebno rekao. Pitao me ko sam i šta sam, gde sam i šta radio i onda me pitao

• “Hoćeš da radiš za mene?”
• Ja ono “a šta je posao?”
• “Ma je l’ hoćeš ti da radiš ili nećeš?”
• “Hoću, samo ne znam šta je posao, gde se radi, koji su uslovi..”
• “Ovde se radi, pravi se neki web, ASP i SQL. Hoćeš da radiš ili ne?”

I tako ti se mi preganjamo, ja pokušavam da iskopam detalje, a on da ih sakrije. o SQL-u skoro nisam ništa znao, ASP sam radio u Sezamu. To i kažem i pristanem, na polu neviđeno. Kaže mi čovek platu (jako dobra, 70% veća nego kad sam otišao iz Sezama), ali da prvo moram da uradim neki web sajt na temu koju mi je zadao, da vidi šta i kako radim. Imao sam dve nedelje ili tako nešto. Napravim ja to za 4 dana, cinculirao malo i poslao čoveku.

Pozove me on, kaže “odličan kod, pravi šusterski” :D Mal’ ne padoh na pod od smeha, niko mi nikada nije tako ocenio kod. Lepo složen, očigledno ručno pisan, lepo uvučen i sređen, te stoga šusterski. U tom momentu i dalje ne znam šta ću tačno raditi. Ispostavi se da je bila još jedna ekipa (njih dvojica) koja je konkurisala za posao i isto uradila web sajt na zadatu temu. Budemo ti mi tako primljeni sva trojica. Druga dvojica su bili Olja Mandić i Nenad Rogić.

I konačno saznam šta je posao. Firma je Internet startup, osnivači su naši ljudi iz Čikaga, a izabrano ime je bilo cyberPIXIE. Zadatak nas trojice je bio da za tri meseca napravimo prototip web-based sistema koji bi radio kako na web sajtu tako i na touch-screen tabletu. Ideja je bila da se naprave ti neki touch terminali koji bi stajali u hotelima, restoranima, aerodromima. Ljudi bi tu mogli da naručuju hranu, rezervišu usluge (maser, taxi, avionska karta, bilo šta što ima u sistemu). Korišćenjem skupljaju poene, koji im onda donose popuste itd.

Je l’ znate vi ljudi koji je to meni bio sajens fikšn. Touch screen tablet sa web interfejsom i wi-fi vezom, povezan u globalni web servis. I sve to 1999-te. Kakav iPad, pa ja sam pravio takve stvari pre 10 godina. ;) Napalio sam se na priču toliko da sam noću tarabao MS SQL, danju kodirao ASP stranice, menjao svakih 10 dana pola koda, kako šta skapiram da može bolje i naučim taj SQL. Baš mi bilo stalo da to dobro uradim.

Nisam rekao najbolji deo priče: tablet još nije ni postojao. Tek je bio u planovima, pravljeni tada neki prototipovi gde pola delova još uvek nije radilo. Spravu je radio National Semiconductors, sa kojim je postojao deal da cyberPIXIE dobije prve beta primerke a da se u prodaju krene zajedno sa ovim web sistemom. Taljigamo mi tako taj projekat, ali veliki posao, te nikako da ga završimo u neku celinu koja bi radila, u običnom browseru. Iz Čikaga počinje pritiskanje, treba da se pokaže rezultat, jer oni idu na razgovor sa mogućim finansijerima. O angel i venture kapitalu tada pojma nisam imao, sve mi je to bilo strano, ali đavolski uzbudljivo.

Tako ti mi ubacimo u najvišu brzinu, u nekoliko dana zategnemo konce, našminkamo i pošaljemo u Čikago. Dobijemo zeleno svetlo za nastavak priče. Širi se i menja ekipa, što ovde što u Čikagu. U firmu dolazi Pleki, danas CEO GTECH Beograd (do 2007-te se zvalo BEG Finsoft). Neša Hrnjak prelazi u dotični BEG Finsoft, a Pleki postaje direktor cyberPIXIEa. Nenad Rogić odlazi u Teletrader. Olja ostaje, dolazi još nekoliko ljudi. Ja sam najviše posla ima oko istog onog ASP-based weba i tu sam baš pošteno radio. Cilj je bio da se napravi dovoljno materijala i proizvod uznapreduje dovoljno da dostignemo drugu rundu finansiranja. Sećam se da smo štampali kompletan ASP source code (300+ A4 stranica) i kompletan SQL data model (par kvadratnih metara tabela i veza između njih) i to slali poštom u Čikago.

Koji dan kasnije stižu vesti: značajne pare dobijene (nisam siguran, mislim da se radilo o nekih $5M), glavni investitor SONICblue, nekadašnji S3 Inc., isti oni čiju sam grafičku imao u svom prvom računaru.

Iz Čikaga tada stižu i zverske mašine. Nikada, ali nikada u životu nisam doživeo da pređem na računar koji je subjektivno 10x brži od onog što sam imao do tada (za objektivno ne znam, nisam merio). I dan danas taj Compaq workstation mi je ostao u sećanju kao nešto najbrže na čemu sam radio.
Mi smo ovde imali klasiku — zbrda zdola skrpljeni računari od švercovanih delova, k’o većina IT industrije. A ovaj Compaq…SCSI diskovi u stripe režimu (kontroler za to je bio veći od matične ploče u mom starom računaru), čudo memorije, neka Matrox (čini mi se) zver od kartice, fenomenalni monitor. Mašina je stigla sa NT 4-om, a ja sam hteo da instaliram Windows 2000. Razmišljao sam da li da se upustim u to, ko zna da li ću naći drajvere, šta ako ne nađem, treba da opet instaliram NT a to nikada nisam radio itd. Kako sam samo bio neiskusan — na Win2k instalacionom disku se nalazi kompletna drajver podrška za taj workstation. Prvi put u životu sam video da prvo pojavljivanje login dijaloga bude u visokoj rezoluciji. Sve se instaliralo i proradilo odmah.

Stigao je takođe i čuveni tablet. NSC nam je poslao drugi po redu (skoro) radeći prototip koji su ručno sastavljali. Kažem skoro, pošto nije radila glavna stvar — wireless veza. Wi fi u ono doba je bio beba u povoju i jeftinih pouzdanih čipova nije bilo kao danas. NSC je poslao i neki kabl kojim smo tablet mogli da povežemo na računar (ne sećam se na koji port) pa smo tako instalirali web aplikaciju na njega. Tada sam prvi put mogao i da zaista isprobam ono što sam dizajnirao.

A wi-fi? Opravio ga Pleki :), koji je inače wireless security doktor. Mi ti sve onako ponosni javimo u Čikago da wi-fi proradio, ovi valjda jave NSC-u, kad ti odatle ubrzo stiže pitanje “da li možete da nam kažete kako ste to uradili” :)))
cyberPIXIE je kasnije prijavio tri wireless patenta, gde je Pleki zaslužan za barem dva i po. Ako ga ne mrzi, možda napiše nekad nešto o tome.

Otprilike u to neko vreme počinjem da sumnjam da u celoj toj priči ima budućnosti za mene. Moje znanje dizajna i ASP-a i SQL-a se nikako nije uklapalo u priču koja je sve više dolazila preko bare. Glavni sastojak te priče je bila Java. Kafenizacija proizvoda je izgleda bio tehnološki pravac za koji se odlučila ekipa u Čikagu (koja se takođe svako malo menjala) te sebe tu nisam više video.

Situacija je bila tragikomična: najbolja plata ikad, najbolji računar ikad, najmanje posla ikad (maltene ga uopšte nema) a ja se mrštim i spremam da idem odatle. Neša me već više puta zvao da pređem u Finsoft, što sam konačno i uradio krajem februara 2001.

(cyberPIXIE je preživeo još jedno 10-tak meseci nakon što sam otišao. Pukao otprilike kad i ostatak dot-com balončića, SONICblue vadio pare tako što je prodao PCTelu to što je postojalo. PCTel držao firmu dok nije pokupio tehnologiju i vozdra. SONICblue je koju godinu kasnije bankrotirao.).

BEG Finsoft i vrli svet kladionica

1. marta 2001. je počeo moj radni vek u BEG Finsoftu, firmi koja je radila pod patronatom engleskog Finsofta. Onako preko veze, pošto me Neša direktno dovukao i zaposlio, pa sam preskočio uobičajeni intervju za posao kod gospodina Vesića. Kada sam čuo kakva sitna crevca Vesko tu vadi, ko zna da li bih intervju preživeo. ;) Za neke se priča da posle sat i kusur vremena ispitivanja nisu znali da pronađu izlaz, ili su zaboravili kišobran i tako to. Ako nekad konkurišete za posao ovde, budite sigurni da zaista znate ono što napišete u CV-u da znate.

Na samom početku sam rekao Neši da tog septembra po sili zakona moram u vojsku, no su me i pored toga primili. Za tih 6 meseci sam dobio zadatak da napravim neki interni web sajt, na kome će ljudi moći sami da postavljaju prezentacije, da diskutuju u forumima i slično. Interni portal, za opuštanje mozga. Napravio sam neki monstrum od foruma, sa višestrukim ugneždenim framesetovima. Zlo i naopako, brrr.

Po povratku iz vojske, jula 2002-e, stižem pravo na početak kreiranja web portala za online klađenje. I pre vojske a i kasnije, cela ta kladioničarska priča je zvučala kao neka voodoo inkantancija. Betslip, bet legovi, selekcije, marketi, eventi, mitinzi, ccbo grupe, forkasti, skorkasti…sačuvaj Bože.

Kao novajliji, meni su dali da od celog web sajta uradim My preferences stranicu :) dok su se iskusniji bavili ozbiljnim stvarima kao što su deposit i withdraw, prikaz betting ponude, bet placement i slično. Sajt na kome smo radili je bio StanJames, veliki privatni engleski bookie koji je bio poznat po telefonskom klađenju i pogotovo po in-running klađenju. Taj ceo projekat je bio zanimljiv iz raznih razloga.

Prva lepa stvar su putovanja u Englesku (kasnije i u Irsku i Singapur). Prvo putovanje za mene je bilo na 2.5 dana, a narednih nekoliko su bila duža, kako kad — dešavalo se i po 2 nedelje u cugu. Sam klijent su vrlo zanimljivi likovi, tata i sin firma. Project scope i requirements gotovo da nisu ni postojali; ljudi traže nešto, mi napravimo, oni to probaju, pa onda pošalju izmene, pa sve tako. Organski rast, smrt za bilo koji projekat, jer nikad kraja izmena, gomila se kod itd.

Nisam kapirao kako se njima isplati da to sve plaćaju. Postalo mi je jasno jednog dana kada sam sedeo u njihovoj UK centrali u Groveu (blizu Oxforda). To je jedna povelika sala sa desetinama telefonskih operatera koji primaju opklade. Na dva kraja te sale, visoko na zidu stoje elektronski displeji koji pokazuju koliko tel. poziva ima na čekanju za opklade, korisničku podršku ili rezultate. Te cifre su se uglavnom vrtele oko 5, uglavnom za opklade. Sedeo sam sa direktorom firme i radili smo na nekim detaljima budućeg web sajta, kada je iz čistog mira nastao stampedo. Svi operateri su ustali, trčali do ormana i vadili sveske i olovke i vraćali se nazad na svoja mesta. Ličilo je na vatrogasnu vežbu :) a u stvari se radilo o tome da je došlo do lock-a u Oracle bazi i da aplikacije više nisu mogle da se koriste dok se pristup tabelama ne otključa. Dok se to sređivalo opklade su primane na papiru. Onaj displej je u roku od 5min pokazivao cifru od 300+ poziva na čekanju, iako su svi živi sem mene radili kao operateri, uključujući i direktora pored.
Tada sam skapirao koliko je Finsoftova betting platforma njima uvećala obim posla — mogli su sebi da dozvole da cinculiraju web sajt do mile volje, bez neke presije da odu uživo. Više smo ih mi gurali da krenu konačno nego što su oni na tome insistirali.

Sećam se još jednog odlaska u njihovu centralu: cilj odlaska je bio da se u 3–4 dana finalizuju detalji dizajna i funkcionalnosti i da sajt konačno krene. Kad sam stigao, sačekao me Word dokument od 60+ stranica sa izmenama, od kojih su neke zadirale duboko u srž betting koda — kakvi detalji dizajna, menjala se funkcionalnost. Umesto da to lepo otkačim i kažem da ćemo razmotriti, ja ti k’o mlad majmun krenem da sve to kodiram na licu mesta. 4 dana po 17h posla, nisam bio ama baš nizašta posle toga, danima.

Prve od tih noći sam završio i u kući vlasnika firme, pošto su zaboravili da uzmu ključ od hotelske sobe a u 2 noću u tom nekom malom hotelu nije bilo šanse ikoga dozvati na recepciji. Tako ti ja završim kod čoveka u nekoj sporednoj sobi. U 3 noću dok se spremam za spavanje on donosi dve čaše, u svakoj pa sigurno po 1 deci viskija. Ljubazno odbijem (gde da onako iscrpljen to pijem u to doba) a Peter (kod nas uglavnom zvani Pera) sruči obe čaše! “Kakav alkos”, pomislih. Kardinalnu grešku sam napravio — čovek nije alkos, nego upoznat sa situacijom. U 8 ujutro troje njegovih klinaca je kroz hodnik ispred moje sobe vozilo one dečje autiće sa plastičnim točkićima po kamenom podu. Kakva je trauma to buđenje bilo, dan-danas me zaboli glava kad pomislim. Pera se čio i odmoran probudi u 11, ja k’o mrtav. Osvetio sam mu se tako što sam na kurtoazno pitanje da li bih hteo neki doručak odgovorio “da, svakako, puno hvala”. Po izrazu lica cenim da to baš nije očekivao ;). Posle me po firmi zajebavali da sam imao VIP tretman od strane CEOa klijentske firme. Well, yeah!

Druga lepa stvar je što se StanJames odužio za te muke par meseci kasnije, kada sam iznenada otišao opet kod njih (sajt tek bio krenuo live). Potrefilo se da se moja poseta poklapala sa F1 trkom u Silverstoneu, a karte za takve stvari u UK su davno rasprodate. SJ marketing manager mi dao jednu od karata koje oni svake godine uzimaju za svoje partnere. Sedište na Copse tribini, tačno na prvoj krivini nakon startnog pravca. Prolazak 22 automobila sa 800+ konja na 10m od mene se ne da opisati. Kasnije sišao sa tribine i prišao do ograde, 3m od staze. Zvuk i jeza kad ona čuda od automobila projure pored, miris spaljenih guma…

Skoro pa ispunjen san. Samo da ga pokrenem još…

Mislim da smo u tom web projektu daleko prevazišli sve limite koje je Microsoft eventualno projektovao za ASP. Višegodišnji razvoj, mnogo novih klijenata a mali tim ljudi — sve je to zahtevalo da se nategne do krajnjih granica. Interni memorijski keš, ad-hoc podesivi keš parametri, reskinabilni dizajn (u roku od 4–5 dana moguće podići bilo koji novi dizajn, bez obzira na kompleksnost dizajna), skoro-instant računanje svih mogućih betova, radi u svim browserima ili na mobilnim telefonima. Nema middlewarea, ASP web i baza.

Vrhunac upotrebe tog koda je bio Grand National 2009-te godine. Ko ne zna, GN je najveći konjički događaj godine u Engleskoj, kada je napad na betting sajtove neverovatan, i po 10x veći nego što je uobičajeno. Naš ASP web site je bio utegnut i upicanjen i sjajno je radio čitavog dana pa i za vreme same GN trke. Tada sam video nešto što ne znam da li ću ikada više videti: obaveštenje na web sajtu našeg najvećeg klijenta da se izvinjavaju korisnicima što jedan deo transakcija nije bio uspešan. Razlog: payment provideri su “pali” zbog ogromnog broja transakcija. Ne mi, nego bankari. Naš ceo sistem (a Finsoftov MarginMaker + FixedOdds je vrlo velika i kompleksna betting platforma) je radio savršeno, postavio rekorde u broju obrađenih transakcija a card processori i paymenti su pali. Lep dan.

Danas se taj kod menja daleko kompleksnijim web sistemom koji se interno zove Warp a baziranom na masi raznih tehnologija. Poslednjih par meseci je krenuo live kod postojećih klijenata, a i kod novih koji originalno nisu ni bili planirani.

Sadašnjost

Naime 2007-me, američka GTECH korporacija je kupila Finsoft u Engleskoj, a samim tim i nas ovde. GTECH je najveći svetski proizvođač lutrijskih sistema sa nekih 67% udela u svetskom tržištu. Finsoft je deo koji im je nedostajao u ponudi — sportsko klađenje. Zajedno s tim, dobili su i Warp, koji sada predstavlja lepak kojim se povezuju raznorodni proizvodi koje GTECH nudi — online igre, sportsko klađenje, lutrijsko klađenje itd. Prvi rezultat te saradnje je web sajt Polla Chilena, čileanska državna lutrija (sportsko klađenje je pod Xperto tabom). Još dva slična projekta su pred završetkom.

I tu sam danas. Gde ću biti sutra i šta ću raditi za koju godinu ne znam. Prvih 15 godina pokazuje da se izazova i promena ne plašim.

Show will go on.

Prvi računar, Sezam i Galeb.ETF

1994. ćale mi je kupio PC računar. Zverska mašina u ono doba: 486DX/2 (Pentium je bio 3x skuplji), 15″ CRT monitor…ne sećam se ni memorije ni diska koliko je bilo, grafička je bila valjda neka S3 911 ili tako nešto. Fokus 2001 tastatura, sa klikom naravno, a ne ovo notebook-like njesra što se sada ceni (šic!). Glavna stvar je bila modem: Intel 144i, čitavih 300 DEM-ova, 5x skuplji od standardnog krša koji se prodavao i 20x bolji. Sve moguće korekcije grešaka, držao vezu k’o zmaj. Čudo od računara plaćeno 3750 DEM, u ono doba zverski puno para. Sreća te sam tada stanovao besplatno kod strica tokom studiranja, inače teško da bi familija mogla da mi ovo zadovoljstvo priušti. Windows 3.11, naredne godine zamenjen sa Windows 95…No, da ne davim.

Prva stvar koju sam uradio je bila da se prijavim na Sezam BBS, u ono vreme kultno online mesto za skupljanje. Godinama pre toga sam  čitao i čitao isečke u Računarima, o noćnom čatu, višesatnom zvanju da se dobije veza, konferencijama i vatrenim diskusijama… Nisam mogao da dočekam.

Te konferencije su bile čudo. Kada su nekoliko godina kasnije novinari Wireda i Timea dolazili u Sezam (za vreme protesta 96/97) jedan od njih je rekao “it’s like The Well”. Kakvo je to vreme i entuzijazam bilo, u 10 blog postova ne bi stalo. Zoran Životić i Dejan Ristanović su kreirali jedno fantastično mesto, pravu oazu u jednom ludom vremenu. Sezampro je sada velika firma, ozbiljan ISP, ali to više nije to. Fenomen koji je za online zajednicu taj BBS predstavljao se može meriti samo sa onim što je B92 predstavljao u radio sferi. Konferencije su mislim još uvek u životu, ali se ne sećam kada sam se poslednji put prijavio, ima tome par godina. Pregazilo ih vreme.

S tim računarom počinje i moje zanimanje za web. Ja sam oduvek imao umetničkih sklonosti, a web prezentacije su predstavljale zanimljivo novo platno. No, weba tada nije zaista ni bilo u Jugi…

RCUB, FON i ETF su tada imali neku nazovi vezu između sebe, a nekim štapa i kanapa metodama je preko FONa u nekom trenutku rađena razmena elektronske pošte iz našeg odsečenog kraja sveta sa Kalifornijom pa odatle na vrli novi virtuelni svet. Pavle Peković o tome može mnogo više i daleko preciznije da ispriča, ako na blogu objavi i po neki tekst, a ne samo šta sluša. ;) Vecxa je tada bio mlađani bog i batina na Galebu, jadnoj 386-ici koja je predstavljala server na kome je u vreme kada sam došao na ETF brucošima otvaran nalog i dodeljivana email adresa. I tu na tim mašinama svako je mogao da kreira prezentaciju koju je hteo.

Kako je izgledao taj web ’95-te? Pa ovaj Večin sajt je dobar pokazatelj. :) Niko pojma nije imao o ničemu vezanom za web. Dragan Sretenović, glavni admin ETF-a u ono vreme, napravio je jednu od prvih stranica, zvanični web ETF-a tada (link je iz ’97-me, Wayback Machine nema verzije pre toga jer nismo ni bili deo velikog sveta).

Mi ostali smo onda kopali po View sourceu tog sajta a kasnije i po netscape.com  i raznim drugim lepotama. Pogotovo kada su RCUB i Telefonija (BeotelNet) podigli onaj prvi mali bedan linkić do Mađarske — pa to je bilo more. Mooore ljudi, pojma nemate vi mlađi šta je to značilo za nas. Pa tek pravi PPP pristup, umesto SLIRP-a.
Nije bilo knjiga, nikakvih tutorijala, samo View source pa riljaj. Stričev stan je 5min od ETF-a, pa sam noći i noći provodio u onoj maloj zgradici iza ETF-a gde je bila terminalska sala.

Prvi web posao: Sezampro web master

Ne znam da li igde imam sačuvane te prve prezentacije koje sam pravio, između ostalih i onu koju sam priložio kao CV kada sam konkurisao za posao u Sezamu. Sećam se da sam je završio noć pre dolaska na intervju. Otišao čisto fore radi, da vidim kako ti razgovori za posao izgledaju. Kojih je to ludih 3 dana bilo.
21. septembra ’96. sam pre podne bio na intervjuu, zatim popodne otišao za Šabac na rođendan kod drugara, pa ostao tamo i sutradan na slavi kod drugog prijatelja i onda se 23. vratio u Beograd. Čim sam ušao u stan zove me keva “brzo dolazi u Pirot, sutra ujutro imaš polaganje vozačkog”. Naime, bio sam u avgustu u Pirotu, odvezao časove i onda se vratio u Bgd, rekao instruktor da će biti termin za polaganje tek u oktobru. Onda nešto izmuvao i ispalo da je vrlo brzo, pa trk na stanicu i u Pirot. Položio to, odmah nazad za Bgd, počinje semestar. 25. ulazim u stan oko 2, zvoni telefon.

“Alek? Pa gde si čoveče, nikad nisi kući; 2 dana te zovemo da ti kažemo — primljen si na posao, dođi da se dogovorimo o detaljima.” Bio je to Danko Jevtović, jedan od suvlasnika Sezama. E kad se nisam srušio…

Kao webmasteru, moj posao je bio da napravim sajt koji će promovisati Sezampro kao ISP. Ideja vlasnika nije bila da se napravi prost neki sajt sa cenama i uslugama — za to im ne treba stalno zaposleni webmaster — već da se napravi sajt koji će ljudi posećivati jer imaju šta da čitaju, da vide. A da se kroz to provuče i priča o prodaji internet sati, mogućnosti da se ima lična prezentacija itd.

Naravno, nakon što sam napravio inicijalni Sezamov sajt, onda sam napravio i svoju prezentaciju na adresi http://www.sezampro.yu/~aleck/ a onu na Galebu promenio da pokazuje na ovu. Ta se prezentacija često menjala, kao i Sezamova. Kad sad pogledam neke od ovih…brrr.

Ovo je prva verzija koju sam napravio, sad gledano baš krš, mada leva kolona i nije toliko strašna. Na tom sajtu bih posebno izdvojio stranicu o vestima. Sećate se ’96-te i velike pobede Koalicije Zajedno na lokalnim izborima širom Srbije? Prva velika stvar u borbi protiv onog skota. Jutro nakon toga, žestoko neispavan od muvanja po centru grada do kasno u noć, bauljam ka Skadarliji gde je bilo Sezamovo sedište. Već oko 10 me zove Danko. “Slušaj, ajde stavi negde na sajt, onako kao vest, da je opozicija ostvarila pobedu na lokalnim izborima. Ništa napadno, ali obavezno stavi”. Ih, k’o da mi je rekao napravi agitprop sajt za Zajedno. :)

Revolucionarne godine

Sekcija Vesti u potpunosti biva posvećena tim dešavanjima, zbivanjima. Sećam se da sam u 3 izlazio u protestnu šetnju a onda kasno uveče dolazio nazad u firmu i kucao izveštaj, skenirao kojekakve slike što su pravljene i ljudi mi donosili u kancelariju.

Ne mogu opisati kako je to izgledalo. 110% sam upao u celo to zbivanje. Protesti, navlačenje s policijom, kontra-miting, priznanje pobede, skidanje one zvezde sa Gradske Skupštine i ona fenomenalna slika kada su skinuli to čudo i dali Ɖinđiću a on to drži ispred ulaza u tu zgradu, k’o malo dete kad dobije željenu igračku. Zoran, Dejan i Danko se skoro uopšte nisu mešali u to što sam radio. Pisao i postavljao tamo šta sam hteo, k’o da je sve to moje. Kakvo je vreme bilo i šta su sve uložili u tu firmu, to je bilo jako hrabro s njihove strane. Sreća verovatno da je DB i ko li je šta tu već radio smatrao nas za sitne ribe, pa su se zadovoljavali vodom u kablu 92-ci.

Dobijao sam 10–20 mailova dnevno od ko zna kojih ljudi širom sveta, ljudi koji su pobegli odavde od onog zla. Sećam se jednog iz Australije “svaka čast ekipi, odlično ovo radite. Ako bi mogli svaki sat da ažurirate vesti, proveravam stalno”. A ja ne znam kad sam i koliko spavao…Išao sam i u Fonet i pokušavao da napravim deal da se njihove vesti prenose kod nas na sajtu u zamenu za hosting i ne znam šta. Od toga nije bilo ništa, napravili su deal sa BeoCityjem.

Sećam se da smo se posle tih 3 meseca vratili manje-više u normalne tokove. Sajt je redizajniran, otvorene su mnoge nove rubrike. Freebiking sajt je rođen na Sezamu, jedan od retkih koji je i danas veoma aktivan. Zatim i verovatno prvi celebrity sajt u zemlji — sekcija zvana Fashion Session, za koju je angažovana spoljna saradnica i profi fotograf. Čuveni intervjui sa Leontinom, Ivanom i Gocom iz (tada) Tap 011, Montenigersima i posebno intervju i foto galerija sa originalnom postavom grupe Models. Čoveče, kakva je to ludnica bila… njihova najavljena poseta Sezam Cafeu je proizvela najveću posetu kafiću i pre i posle toga, a stranice o tome na sajtu su bile 10x čitanije nego bilo šta drugo u tih dve godine koliko sam radio u Sezamu. Na žalost posetilaca, u kafiću se pojavila samo Ivana Berendika i njihov menadžer. Njoj svaka čast, ona je profesionalno došla, ostale tri se nisu ni pojavile. Fotke su napravljene kasnije u parku kod JDP-a.

Mnogo je bilo tu interesantnih stvari, ko će se svega setiti. Meni je tih dve godine tamo bilo izuzetno značajno. Našao sam se na sjajnom mestu, na samom začetku weba u zemlji (a ne tako daleko i od početka u svetu), imao veliku slobodu u radu. Dream job.

No, krajem leta ’98. sam sabrao šta i kako mi je činiti. Imao sam još 3 godine faksa (drugu sam ponavljao nekoliko puta, uglavnom produžavao bezveze) i još nešto preko 3 godine do 27-me i obaveznog odlaska u vojsku. Situacija u zemlji je bila sve gora i gora i razmišljao o odlasku iz zemlje. Razne su opcije bile u igri, ali sam na kraju odlučio da dam otkaz i 100% se posvetim faksu. Da probam da završim sve za tri godine, odslužim vojsku, pa mi je onda sve čisto i otvoreno i da tada vidim šta ću i kuda ću.

E pa zamalo.

Rat i FreeSerbia

Prvo je tog septembra donet onaj ludački Zakon o Univerzitetu. Pa se nastava na ETF-u raspala — bilmezi na ulazu, rešetke u hodnicima. Tmurno i ogavno mi je bilo ići u tu zgradu, ta jesen/zima je bila očaj, više puta sam se pitao da li je bilo pametno davati otkaz. No glupo je bilo ići nazad — učio sam, spremao ispite…Onda u drugom semestru NATO bombarduje Srbiju, nastava i sve ostalo u zemlji se raspadne. Desetak dana nakon početka, spakujem računar i odem u Pirot.

U onom opštem ludilu, ekipa ljudi, većinom sa Sezam konferencija i privatnih grupa, počinje da uobličava ideju da se pokuša kreiranje web sajta koji bi svetu predstavio drugačiju sliku Srbije od tada dominantne u stranim medijima. Tako je rođena Free Serbia — other voices from Serbia - iza koje je stajala veoma raznolika grupa ljudi. Ja sam napravio sajt, organizovan je hosting kod XS4All (sećate ih se, tamo je bio i Radio B92 i njihov RealMedia stream). Mnogo je ljudi učestvovalo u tome, što direktno, na dnevnoj bazi, što kao podrška i veza sa bitnim ljudima i institucijama. Napraviću nepravdu prema desetinama ljudi koje neću pomenuti, najviše se sećam onih sa kojima sam najviše radio:

• Stanimir i Sloba Miljković — danas ih možda znate kao Multicom grupu
• Janja Bobić i Vlada Ćalić (kasnije dugo godina u IT-u B92)
• Nataša Pantić — ćerka poznatog komentatora Milojka Pantića u čijem stanu su mnogi sastanci održani
• Aca Basrak koji je fenomenalno držao sve uzde te raznorodne grupe i često mirio zavađene strane (a bilo je svađa i prepirki, iha haj..).
• Bane Čale koji je vremenom postao glavna (a jedno vreme i jedina) veza sa stranim nevladinim fondovima
• Boris Milićević, koga sam se setio pre nekoliko meseci kada sam ga prepoznao u Utisku Nedelje — danas predsednik GSA.

Svašta smo radili. Ne znam da li neko negde ima kompletnu arhivu tog sajta, ali mislim da je FS bila jako bitan deo medijske priče Srbije. Jezivo je bilo kada smo pustili sajt u život, a baš tog dana režim ubije Slavka Ćuruviju. No nije bilo ni pomisli da se odustane. Dugo i naporno smo radili na tom sajtu za vreme rata, a posle rata bili smo još jači.

Napravili smo fantastičan internet radio prenos onog čuvenog mitinga koji je pokrenuo G17, na Malu Gospojinu ’99-te.

• Stanimir i ekipa kao radio izveštači sa Nokiom (više njih, kao backup) na čijoj drugoj strani je bila druga Nokia sa hands-freejem na koji je nalemljen audio kabl a onda to išlo u audio karticu računara Vlade Ćalića (a možda je bio i server kupljen samo za to, nisam siguran više…)
• Računar je bio u Janjinom stanu, koja je tu radila simultani prevod na engleski. Vlada Ćalić drži vodu da cela skalamerija preživi dan.
• Tu je kodiran Real Media stream (tačnije dva, srpski i engleski) pa je rađen upload na XS4all server u Holandiji odakle je išlo javno emitovanje.
• Adža je bio on-site fotograf a par ljudi je na smenu trčalo od platoa ispred Savezne Skupštine do stana Vlade Blagojevića na 4-tom spratu zgrade u Kosovskoj. Zgrada bez lifta, a trčali su čim napune karticu u digitalcu (nemam pojma koji je model bio). 50-tak metara od ulaza u tu zgradu u Kosovskoj su bili parkirani autobusi sa specijalcima — ovi momci su sve vreme trčali sa onim karticama pored njih.
• Ja sam bio u web ekipi u Vladinom stanu gde smo na par računara obrađivali donesene slike Photoshopom i kratke video snimke te onda radili upload na sajt. Imali smo maksimalno kašnjenje sa slikama od 20-30min od momenta kada su snimljene. Takođe smo kucali i kratke, twitter-like vesti.

Kakav je to dan bio. I danas me podilazi jeza kad se setim šta smo uspeli da uradimo. Sećam se momenta kada Vlada Ćalić nama u ovom drugom stanu javlja da XS4All dovlači nove servere za nas pošto smo postigli rekord po broju istovremenih slušalaca za bilo šta kod njih ikada ranije — a to je bilo 1h pre početka mitinga. Finalna cifra je mislim bila oko 200 konkurentnih konekcija. Za ono vreme to je bila čudesna cifra. A deluje malo sve dok se ne pročačkaju detalji. Na primer, jedna od tih veza je bio Radio Kragujevac koji je uključio naš stream direktno u svoj program i nisu prekidali do kraja. To je slušala cela Šumadija.

Kasnije su se ređali mnogi događaji koje je FS pratila i sa njih izveštavala. Ni sam ne znam koliko sam puta bio na protestima Saveza za promene pa onda išao do redakcije da donesem slike. No, vremenom sam sve više smanjivao svoje učešće, iz raznih razloga i na kraju se isključio. Kako god bilo, od svega što sam u životu radio, ovaj deo karijere mi je ostao u najupečatljivijem sećanju. Tražeći neke informacije o FS, naleteh na ovu stranicu — ne znam ko je pisao, ali je lep sumarni tekst.

Nakon FS, ulazim u 100% profi vode (batalio ideju o faksu). Radio u jednom od mnogih dot-com balona koji su se kasnije rasprsli. Prešao u BEG Finsoft. Otišao u vojsku. Vratio se u Finsoft, koji je kasnije kupljen od strane GTECHa gde se nalazim i danas. O tome u drugom delu.

Ne pamtim kad sam se lepše zabavljao radeći nešto — do tačke da se zapitam da li je trebalo da ostanem grafički dizajner, umesto što sam prešao u programere. U stvari, u programiranje sam i krenuo kad sam skapirao da se to više plaća. Meni je ekspertsko znanje CSS-a jednako ekspertskom znanju C# ili Jave ili koječega drugog — no u mislima većine poslodavaca protected override vredi više od color:#333;background:#eee;.

Ultimativni vrh onda ispada kombinacija dizajner+developer — retka zverka. Mučno i traži mnogo ulaganja, ali i donosi kintu — zato sada deo svog slobodnog vremena trošim na Beginning ASP.NET 3.5 in C# 2008: From Novice to Professional, 2nd Edition. Ignorišite negativne komentare na Amazonu — ova knjiga je sjajna, taman kakva meni odgovara.

Zato povremene ekskurzije do nirvane doprinose mentalnom zdravlju. Provereno. Pronađite šta je vaša nirvana i pružite se katkad ka njoj.

Čudno kako te na ovakve akcije ponukaju najmanje očekivane stvari. Twitter sam gledao, čitao, otvarao ko zna koliko puta, ali nikako da se nateram. Onda čitao (više preleteo nego baš čitao) ovaj tekst dok sam vario ručak ;), pa onda prošvrljao da vidim šta od klijenata ima za iPhone i svideo mi se PocketTweets.

I onda da pokrenem na iPhoneu, onda otvorim nalog i eto…Ide samo od sebe. Videćemo dokle će stići. Za sada sam dodao Dragana na follow listu, treba da iskopam koga tu sve ima.

Ana: kaže doktorka da neće skoro, da se vidimo narednog utorka na novom pregledu.

ja: [klimam glavom] Ok, super, taman da izaberemo kolica i to, natenane.

Noć sreda-četvrtak, oko 2

Ana: E…e bre…[minuti i minuti prolaze]…budi se…

ja: [ne uspevam ni da progovorim] …?

Ana: Pukao mi vodenjak

ja: …puklo ŠTA?!

Epilog: četvrtak, 5. jul, 16:35 (koji minut manje više) moj dečak je došao na svet.

Čitamo se kad se svrnem nazad na planetu…

Od subote, Ana i ja smo gospođa i gospodin Vacić. Svadbeni ručak i samo venčanje su bili u sjajnom ambijentu restorana Tabor. Akustični bend koji i inače svira u restoranu je kreirao dobru atmosferu; mada nama ni nije trebalo mnogo. ;)
Za Tabor imam sve same reči pohvale. Kombinacija plaćanja koja mi je savršeno odgovarala uz izuzetnu uslugu i organizaciju. Dodajte vrhunsku hranu, odličan izbor pića i domaći Rose iz 2000-te i dobijete jedno jako prijatno popodne i veče.

Dok ovo pišem u pozadini se radi capture video materijala, a po ko zna koji put smo prošli kroz foto album. Izuzetno sam zadovoljan i snimateljem i fotografom — i pristupom i cenom i finalnim rezultatom. Fotografije nailaze na nepodeljeno oduševljenje, posebno one gde je fotograf koristio crno-beli filter te soft-focus tehniku. Anin izgled — haljina i šešir — sve izgleda fantastično u sepia tonovima.
Ako vam zatreba preporuka za snimanje, što foto što video, javite se, rado ću preneti kontakt.

Obećavajuće.

Od spomenutih desetak radova (moj ne uzimam u razmatranje ;)), verovatno najbolji je rad poslat od strane usera stankovicdamjan, tako da cenim da Mac i monitori završe negde u našim krajevima (naravno, ako je čovek uopšte odavde i živi ovde).

To je norveška photo-stock kompanija koja je, u cilju sopstvene promocije organizovala 4-nedeljno takmičenje sa sledećim pravilima:

• svake nedelje objave 5 slika iz svoje kolekcije
• koristeći jednu ili više od tih 5 slika potrebno je napraviti bilo šta u Photoshopu
• moguće je koristiti neograničen broj drugih fotki u kombinaciji sa tih 1–5
• otvoreno za sve, potpuno besplatno, bez ikakvih uslova
• 50% ocene ide od posetilaca, a 50% od sudija

Pola sudija verujem da poznaje svaki web-standards orijentisan developer sa svoje blog liste. A nagrade su za ne-verovati. Prve nedelje dva iPoda (dobilo dvoje Poljaka), druge nedelje MacBook, treće nedelje (upravo u toku) MacBook Pro, a četvrte san snova: Mac Pro + 2x30” Apple Cinema Display monitori.
U prvoj nedelji su radovi bili kakvi-takvi, ali u drugoj ima zaista fascinantnih. Mogu samo misliti šta će biti ove i naredne nedelje, obzirom na vrednost nagrada.

Moj entry za treću nedelju, Dream in Tunes, sam već poslao, a punim baterije za četvrtu. Posetite sajt, registrujte se i učestvujte ili glasajte (oni koji učestvuju ne mogu glasati).
A ako ne učestvujete…jesam već rekao da je ovo moj entry? ;)

Već sam imao Shuffle 1GB sa kojim sam vrlo zadovoljan. Zadovoljavao je sve što mi je bilo potrebno od playera / prenosnog diska sem činjenice da je bio 1GB. Kada pokupim epizode serija koje pratim — sveže pristigle sa BitTorrenta — onda prostora brzo nestane. Takođe, povremeno imam potrebu da šetam snimljenu VMWare virtuelnu mašinu (posao-kuća), a koja je nekih 3.6GB — što onda zahteva da vučem DVD-RW sa sobom. I tako Nano…

Player

U kompaktnoj kutiji sem playera se nalazi i:

• USB kabl za povezivanje sa računarom (koristi se i za punjenje)
• obične slušalice sa bubicama
• adapter za univerzalni iPod dock
• futrola od neke vrste veštačke kože
• CD sa softwareom (najnoviji iPod Updater i iTunes)
• Quick Guide i garantni papirići

Nano je sjajan player, bez ikakve sumnje. Zvuk je briljantan (nije da sam imao primedbe ni na Shuffle), Win ga automatski prepoznaje i odmah može da se koristi kao prenosni disk. Užasno je mali i lagan. To se može naslutiti sa fotki, ali treba videti i probati koliko je to zaista malo. Zbog poznatih problema sa lakim grebanjem, providnu foliju u kojoj je upakovan sam ostavio sa gornje strane, dok ne pribavim neku od onih ultra-tankih folija u koje se obloži.

Čak i sa tom folijom, čuveni click-wheel radi bez greške i lako se upravlja. To je zaista jednostavan i efikasan način upravljanja — koristi se za kretanje kroz menije i za sve ostale opcije koje zahtevaju izbor neke vrednosti. U kombinaciji sa srednjim tasterom koji služi za izbor opcija, ovo je savršenstvo interfejsa — sve operacije se mogu izvesti jednim prstom. Mislim da jednostavnije prosto nije moguće.

Software

iTunes je pretpostavljeni muzički player i software koji bi trebalo da koristite da smestite pesme na iPod, pravite playliste i slično. Sam po sebi i nije tako loš, ali ima par ozbiljnih problema:

• glomazan (50MB instalacija)
• moguće ga je koristiti sa datim iPodom na samo jednom računaru

Ovaj drugi problem je najozbiljniji. Meni često treba da dodam, sklonim pesme na poslu, a kada bih tamo prikačio iPod, iTunes bi prepoznao da sam ga već koristio sa kućnim iTunesom i tražio da obriše sve pesme na disku. Shuffle database builder je fantastično rešio dotični problem sa iPod Shuffleom, koji jeste dosta jednostavniji i koji pesme čuva pod originalnim imenima. Zato je takav jednostavni način korišćenja bio moguć. Nezgodna posledica je da taj način rada nije bio kompatibilan sa iTunesom — pesme dodate SDB-om iTunes ignoriše.

S druge strane, Nano i (pretpostavljam) veliki iPod pesme čuvaju pod kriptičnim imenima. Jednostavni programčić kao SDB ne postoji, ali zato postoji YamiPod. Najbitnije prednosti:

• standalone, bez instalacije
• postoji u verzijama za Win, Mac, Linux
• sve što radi ostaje kompatibilno sa iTunesom

Nije ni bez mana, od kojih mi najviše smeta sporost. Nekako je trom pri operaciji koja me najviše zanima — dodavanje pesama. Doduše, ovo je tek verzija 0.93, pa će autor nadam se potrošiti nešto vremena pre 1.0 na optimizaciju.

Zamerke

Naći zamerke ovom proizvodu je zaista teško. No, obzirom da je ovo Appleov proizvod i da ne očekujem ništa manje nego savršenstvo upotrebljivosti i dizajna, sledeće stvari bih voleo da vidim izmenjene:

1. Shuffle on/off dugme, paralelno sa Hold dugmetom
2. Mogućnost postavljanja EQ-a u glavni meni
3. konektor za USB bez kabla

Prvi problem predstavlja činjenica što, da bi uključili/isključili shuffle režim, morate da idete: nazad na glavni meni / Settings / Vrti do Shuffle / 1–2 klika zapostavljanje željene opcije. Na iPod Shuffleu sam navikao da to bude prekidač i izuzetno je zgodno — neki album želim da slušam redom, a neki po slučajnom izboru.

Drugi je prosto a-must. Sumnjam da ću uopšte koristiti EQ, ovako zakopanog kako sada jeste.

Treći je čisto praktične prirode. iPod koristim svakodnevno za transfer fajlova i na poslu i kući imam produžni USB kabl koji čuči pored monitora. Zbog toga mi ovaj produžni kabl koji Apple daje samo pravi gužvu i nezgodan je za nošenje. Neki adapter (kada već nisu stavili klasičan USB priključak) bez kabla bi bio idealan za tu namenu.