Prvih par dana su bili pakleni. Dolazak malog pištavog je urnebesan. Kaže mi Ana da je u bolnici bio retka zverka — miran i uglavnom spava. Ne znam šta su mu tamo radili, ali se kod kuće regularno drao, samo tako.
Kasnije smo provalili da su ga puno dohranjivali i on onako sit samo kulirao. Anino telo se još uvek privikavalo na celu tu priču i oporavljalo od porađaja, pa mleka još uvek nije bilo dovoljno. A mali navikao na dosta hrane, pa je bilo vrištanja i pištanja, frustracije, čitave noći na nogama u pokušaju da ga umirimo…

Posle 3 ili 4 dana smo provalili da u stvari možda i nije samo do hrane.Uspeo je da iskija jednu slinu, što će reći da ga je mučio i nos. Fiziološki rastvor i malo golicanja pelenom i iskijao je još svašta…što je ta noć bila divna, čudo jedno.

Tada se već i mleko ustalilo, pa smo počeli da ga privikavamo da ne može da jede kada mu padne na pamet. Potrajalo je to nekih nedelju dana, dok se nismo ustalili na 3h. Između početaka hranjenja, pošto je u startu jedno hranjenje trajalo i po 1.5h. Mali blesan u početku sisa k’o gladna godina, a onda počinje da posustaje i zaspe. Neverovatno — ne možeš ga probuditi, ne reaguje na drmusanje, štipkanje, ma ništa. Baksuz mali — a kada ga uspavljujem i spustim da spava, probudi se i na najmanji nagli pokret.
Sada je kraće, obično oko 40min.

Na kraju druge nedelje su počeli grčevi. E što je to muka…Najede se, pun stomačić, zaspe k’o klada, spustiš ga u krevetac; 10min kasnije čuješ prvo stenjanje a onda dreku. Grči se, isplazi jezik i stiska ručice — srce me zaboli kada ga gledam. No, šta je tu je, jedino da mu nekako zagrejem stomak i blago pritisnem.
Ako podrigne, ih — mirni smo 15min. Ali sve je to malo. Opet se budi, kako kad. Nije strašno baš uvek, nikad se ne zna.

U to vreme sam odgledao jedno 6–7 filmova koji mi mesecima stoje u redu za čekanje. Odgledao sam 7 epizoda Battlestar Galactice iz treće sezone. Pre neku noć sam počeo i 24, prva sezona. Fenomenalna serija.
Da se primetiti da čuvanje slatkiša ima i dodatnih prednosti. Kad već se leže u 2, 3, 4 ujutro, barem da iskoristim.

Poslednjih nedelju dana ima dana kada po čitav dan plače. Ponekad prosto ne znamo zašto; zaceni se od plača da se zagrcne i prestane da diše. Tada se umiri, misliš neće više, kad ono — samo uzme vazduha i nastavi. Pa se đipa, gura me i rukama i nogama, grči se a nekad i ne nego se samo dere iz sveg glasa. A onda po čitav dan bude miran, čak i ne spava nego samo leži u kolicima i gleda…negde…

No…da vam kažem…kada mi spava u naručju, što na ramenu, što na grudima i jedna ruka ispod njega a druga podignuta malo višlje ka mom vratu…rastopim se.
Zaboravim i na to da je 3 ujutro i da moram da izdržim još 1h jer je tada sledeće hranjenje (i da Ana uhvati malo sna). I da sam hteo da ga bacim pre pola sata jer se drao bezveze. I da čitavo veče ništa pametno nisam radio jer ga čuvam i pazim ili prosto samo smirujem grčeve.

Nema tada ničega drugog na svetu sem nas dvojice.

Ana: kaže doktorka da neće skoro, da se vidimo narednog utorka na novom pregledu.

ja: [klimam glavom] Ok, super, taman da izaberemo kolica i to, natenane.

Noć sreda-četvrtak, oko 2

Ana: E…e bre…[minuti i minuti prolaze]…budi se…

ja: [ne uspevam ni da progovorim] …?

Ana: Pukao mi vodenjak

ja: …puklo ŠTA?!

Epilog: četvrtak, 5. jul, 16:35 (koji minut manje više) moj dečak je došao na svet.

Čitamo se kad se svrnem nazad na planetu…