Lanterna i Poreč

Nismo baš pogodili nedelju, pošto je vreme ovih nedelju dana bilo prilično ćudljivo. Čitav prolazak kroz Hrvatsku nas je pratila kiša, koja je padala i u samoj Istri. Inicijalno smo rezervisali mesto u Lanterni, apartmanskom naselju pored Poreča. Rivijera Poreč se sastoji od desetak tih raznih naselja, od kojih se ispostavilo da je Lanterna najdalje od samog grada, oko 12km od centra.

Lanterna je idealno mesto za jul i avgust, kada su temperature preko 30C. Sve zgrade su u gustoj šumi, tik uz samo more. Samim tim je i dosta sveže i leti verovatno nema potrebe ni za klimom da bi bilo prijatno. U ovo vreme, medjutim, to znači da je uveče dosta hladno. Kad se doda i pod sa pločicama i tanki zidovi, Aleksu nismo smeli ni da okupamo da se ne bi prehladio.

Stoga smo prvi dan, koji je srećom bio kompletan sunčan, iskoristili da u samom Poreču pronadjemo smeštaj. Nismo se nešto posebno trudili — svratili u prvu agenciju i raspitali se. Pronašli smo prelep smeštaj, nedaleko od centra i ostatak letovanja bili tu. Vlasnici su vrlo prijatni ljudi a Aleksa se sjajno zabavljao u njihovom dvorištu.

Ovo je bio odmor bez ikakvog posebnog plana; tokom doručka smislimo šta ćemo pa krenemo. U tome nam je i vreme znatno “pomoglo” :) — gotovo svakog dana bi nas ujutro dočekala kiša pa onda odemo do izlaza iz Poreča, pogledamo na koju stranu deluje da će se razvedriti pa krenemo tamo. Samo jednog dana je kiša padala veći deo dana što smo iskoristili da odemo do Kopra u Sloveniji i pazarimo neke sitnice u tamošnjim tržnim centrima. Razmišljali smo da odemo i do Trsta, no vreme nije bilo za šetnju a van samog gradića tamo više nema skoro ničega — rat u bivšoj YU ih je propisno nagazio i to je sada samo jedan od gradića na Italijanskoj obali.

Motovun

Prva Istarska destinacija je ispao Motovun, mali gradić na brdu, sa prelepim pogledom na okolinu. U Istri gde god da pogledate obavezno ćete videti vinograde i maslinjake i zelene šume. Svuda možete da kupite lokalno vino, rakiju i med, a u ovom delu ćete pronaći i poveću ponudu raznih proizvoda sa tartufima.
Ručali smo u jednoj od mnogobrojnih kafanica, malo istarske maneštre i salate i patlidžana na žaru. Blizu Motovuna je Kaldir, u kome se nalazi vinarija Benvenuti, proizvođač jedne od mojih omiljenih malvazija. Na žalost, nisu se kockice složile da svratimo do njih.

Motovun je i odličan primer jednog od opštih utisaka koje imam o Istri — ovo je mnogo više italijanska oblast nego hrvatska, i pored više decenija van Itailje. Na jednoj od tabli u gradu je stajalo neko obaveštenje stanovnicima, kompletno na italijanskom. Imena ulica su većinom na italijanskom (ne samo ovde), ljudi izmedju sebe uglavnom govore taj jezik.
U većim gradovima je to manje primetno ali u ovim malim kao da ste u Italiji.

Dino Park u Funtani

Bili smo i do Funtane, malog mestašceta na pola puta od Poreča do Vrsara. Ovde možete pronaći gomilu restorana sa jagnjetinom i prasetinom na ražnju, no to nije bio razlog našeg dolaska. Došli smo u Dino Park, obzirom da Aleksa obožava dinosauruse i hrabro je preživeo Šetnju s dinosaurusima u Areni, početkom aprila. No, tamo su dinosaurusi bili dobrih 30-tak metara od njega i sedeo je meni u krilu. Ovde je prošao na metar od prilično vernih replika dinosaurusa koji se pritom pokreću (glava, udovi, rep) i ispuštaju prepoznatljive zvukove.

U prvom trenutku kada smo došli, prskala je neka kiša i došli smo maltene minut pre otvaranja, pa očigledno da nisu bili uključeni pošto smo prošli sve i nijedan se nije pomerio. Tek na kraju, kod brontosaurusa, sam video da se pokreće glava i rep. Aleksa se do tada hrabro slikao pored samih skulptura. Tada krenemo opet nazad stazom kroz šumu i kad smo stigli do raptora dotični je počeo da pomera glavu i reži (kada se prođe tik ispred njega okine se senzor) a Aleksa se propisno uplašio i zbrisao meni u naručje. :)
Sutradan je opet hteo da ide, no se isprepadao čim smo prišli ulazu na kome je 10m visoki t-rex, pa nije hteo ni da siđe iz maminog naručja. :)

Vrsar

Narednog dana smo stigli u Vrsar, meni najsimpatičniji gradić na kompletnoj obali. Deo sa plažom je bio kompletno pust, sve je bilo naše :). Izležavanje na suncu, bacanje kamenčića u vodu, lagana šetnja dok se Aleksa penje na igralištu. Blejanje za sve pare.

Odlazak u Vrsar nije potpun bez posete jednom od najboljih restorana u Istri — Trošt, u marini. Sve je ovde dobro, no posebno preporučujem svežu ribu na žaru. U ovom periodu terasa ne radi (previše vetra) pa se ručak služi unutra, u atmosferi konobe sa nekog skijališta. Doživljaj je stvarno lud — napolju sunce i leto, a unutra krcka žar i greje toplota koja dolazi odatle, kao da je zima. Mi smo imali posebno sreće ovaj put — taman kada sam prišao izložbenom frižideru za ribu, ubacivali su jedan sveže očišćeni brancin koji sam momentalno naručio. Slobodno mogu reći, nikada ukusniju ribu nisam pojeo u životu.

Severni deo obale Istre je popunjeniji od južne, pa tako iznad Rovinja imate Limski Kanal, Vrsar, Funtanu, Poreč, Novigrad, Umag…Kroz Novigrad smo prošli par puta, no nismo nijednom stali da obiđemo. Neki drugi put.

Veralda

Na putu za Umag, svratili smo u Brtoniglu. Ne bih ni znao šta je i gde je to, da to nije mesto u kome se nalazi vinarija Veralda, cenjeni proizvođač vina. Anin brat mi je posebno naručio da mu donesem njihovu Malvaziju. Pozvao sam telefonom ujutro oko 11 i pitao da li može da se svrati. “Naravno, samo izvolite”. Pola sata kasnije, upoznali smo se sa Narcisom Visintinom, veoma simpatičnim i pričljivim vlasnikom vinarije, koji je došao od kuće do vinarije da nas sačeka.

U lepo uređenoj degustacionoj sali, počeli smo od Muškata te nastavili s Malvazijom Prestige i Refošk Rozeom. Svako vino je ispraćeno kratkom pričom domaćina, a kad smo stigli do Refoška i Merloa Rezerve, pojavio se i tanjir sa domaćom pršutom koja je savršeno legla uz crvena vina. Cabernet je zaokružio priču, a na kraju smo probali i Ancellotu — vino sa sjajnim potencijalom za odležavanje, crno kao noć bez mesečine; verujem da će biti fantastično kada odleži 12–15 godina.

Veralda pravi i dve rakije — Grappu i Medenicu. Ja nisam neki ljubitelj niti poznavalac rakija, ali mi je ova Grappa sjajno legla. Nimalo ne “prži” usta, lepo sklizne, a posle 10-15s osetiš kako se toplota vraća uz grlo. Vrlo lep osećaj, milina da se popije. Proizvode i veoma kvalitetno maslinovo ulje.

Izašli smo odatle sa kartonom vina i par flaša rakije i maslinovog ulja pride. Ako dolazite u nekoj većoj grupi, najavite se dan ranije ako želite da vam pripreme i ručak, tokom koga možete probati sva ova vina natenane.
Iskrena preporuka svim ljubiteljima vina da svrate u Verladu kada se poslom ili zadovoljstvom nađu u Istri.

Umag i okolina

Svratili smo u Umag da na kratko obiđemo grad pre ručka, za koji smo pikirali Konobu Nono u Petroviji, na pola puta od Brtonigle do Umaga. Zeznuli smo se u Umagu i seli u turistički vozić, misleći da on obilazi stari grad. U stvari, on vozi do najudaljenijih plaža i hotela. Kako sam se parkirao u samom centru u zoni gde je zadržavanje najviše 1h, usledila je brza šetnja oko marine do kola, dok su me Aleksa i Ana sačekali. Tako da mnogo toga nismo ni videli, što ostaje razlog više za novu posetu.

Konoba Nono u dvorištu iza ima čitavu farmu, sa kozama, ovcama, ćurkama, guskama, kokoškama…i zecovima :). Aleksa se oduševio i čitav ručak trčao do njih da “hrani zeke”. Ručak je bio sjajan — teletina koja se topi u ustima i domaća testenina. I ovako van sezone restoran je bio prilično popunjen, te je moguće da je u sezoni potrebno rezervisati unapred.

Vodnjan

Poslednja stanica nas malih nomada je bio Vodnjan. Tog dana je propisno padala kiša, pa smo krenuli na južnu stranu, ka Rovinju. Još uvek je prskalo kada smo stigli tamo, te smo produžili ka Vodnjanu. Simpatični mali gradić, koji se lagano renovira i doteruje. Od prošlog leta je završena izgradnja parkinga na samom ulazu, tako da sada sa puta skrenete i posle 500m ste na parkingu.

U samom centru se mogu videti stare zgrade od kojih je ostao samo prednji zid, dok se kroz prozore vidi da se unutra sve urušilo. Neizbežna stanica ovde je restoran Vodnjanka gde prosto morate probati njihove testenine. Ovde se nalazi i prodavnica Buršić pršutare, što sam snagom volje ovaj put izbegao da kupim.

Utisci za kraj

Svi utisci od prošle godine su samo potvrđeni. Istra je predivna zemlja, sa veoma prijatnom klimom, dušu dala za jedan opušten odmor, bez žurbe. Ljudi su prijatni i ljubazni prema svima, baš ih briga odakle ste, isto će se prema vama ophoditi.

Jedan primer: na putu od Umaga ka Petroviji, na trenutak sam se zbunio i krenuo desno umesto levo na semaforu i onda kada sam to shvatio refleksno naglo skrenuo. Pritom sam prilično bezobrazno 2x isekao kola u susednoj traci. Kada sam stao na semaforu, čovek je izašao iz kola i krenuo ka meni. Očekivao sam da će se izdrati na mene (što sam i zaslužio), no ono što sam čuo je bilo:

Deluje da ste se izgubili, vidim da niste odavde — da li vam treba neka pomoć?

Kada se budem pitao narednih godina kuda na more i postoji dilema, Istra će sasvim sigurno prevagnuti.

Letovanje

Bili smo u Istri, poslednje dekade avgusta. Rajska zemlja, to prosto morate videti i osetiti. Zelena šuma tik iznad mora, duž čitave obale. Suncobran nepotreban, samo izađeš iz vode i posle 2–3 metra si u hladovini. Bili u Rovinju ali smo obišli svašta: Vodnjan, Fažana, Grožnjan, Poreč, Vrsar, Limski kanal. Sve divno.

Istarski specijaliteti su uglavnom vezani za kopno, a ne za more: maneštra, razne testenine, gulaš od boškarina (lokalno goveče). Tip: gde nađete, uzmite ribu na žaru, jer je retko ima — mi probali u Vrsaru, fantastična. Testenina u Vodnjanki čudesna. Imaju i ogroman čokot Malvazije u dvorištu, savršeno uzreo tad kad smo bili, može i da se ubere. Vrlo slatko grožđe.

Vino

Otkrio sam Malvaziju u Istri. Mnogo, mnogo njih. Moj totalni favorit za letnje vino, ohlađeno. Može za ručak, može uveče, može uz pršut, može uz sir. Fascinantno. Favoriti: Coronica, Benvenuti, Festigia, Demian. Istarski pršut sjajan, kupio u Vodnjanu kod Buršića, a maslinovo ulje u Fažani (mada je svuda gde smo probali bilo dobro). Obišli Zigante Vina, pričali sa simpatičnom gospođom, vlasnicom vinarije. Nalaze se na predivnom mestu na vrhu brda, okruženi vinogradima. Njihova Malvazija je dobra, no nekako blaga za moj ukus; možda bila prehladna.

Vina Vacić vesti: ubrali smo pristojno grožđa, oko 500kg, šira 19.5. Prvi put smo brali u gajbe, umesto u džakove, te grožđe stiglo netaknuto do muljače. Prvi put primenio laganije presovanje (umesto uobičajenog krvničkog) te se nadam svežijem rozeu sa manje tanina. Prvi put primenio kvasce za fermentaciju. Mnogo toga prvog te jedva čekam decembar i prvo probanje.
Berbu 2009 definitivno pakujemo u aprilu.

Berba 2009 u našem vinogradu

Konačno usvojen i novi Zakon o Vinu. Izmena dosta, čeka se Pravilnik iz Min. Poljoprivrede koji će detaljnije definisati uslove za rad i upis u Vinarski Registar.

Info: 7. novembra vinska fešta u Lazarevcu — Prvi vinski festival srpskih proizvođača — besplatan ulaz za posetioce. Festival će se održati u vremenu od 12-20h u sportskoj hali SC Kolubara. Izvolite i probajte, Srbija ima jako dobra vina.

iPhone biz

Apple dozvolio in-app purchase za besplatne aplikacije. Bah…krpe na pogrešnom mestu. iTunes Connect je bruka i sramota, ali to nije public-facing, pa ih izgleda baš briga.

1.1 verzija Run Mate aplikacije je u prodaji, po višoj ceni — povećao sam za dolar, na $3.99, prodaja ostala na istom nivou. Divno. Čekao sam 30 dana da Apple odobri tu verziju. Katastrofalno sporo i vrlo frustrirajuće. Verzija 1.2 je spremna i za koji dan je pakujem i šaljem Appleu.

Uskoro počinjem rad na novoj aplikaciji, detalji definisani na papiru. Cilj: do kraja godine dve aplikacije u prodaji.

Do sledećih crtica…

Prepona zvana grčka viza je preskočena, šengenska sa 1 ulazom. I sa tom 1-com počinje zbunj. Zovem Bugarsku ambasadu, javi se neki lik na centrali, ispričam ja ove podatke i kad spomenem “grčki šengen” on me odmah pita “koliko ulaza”. Kažem 1 na šta on odmah “treba vam tranzitna viza”.

Ok, pokupim ja papire što piše da treba, odem u konzulat gde se uzimaju vize, na ulazu njihov čovek pregledava papire i kaže mi “vama viza ne treba”. Kako sad ne treba, rekli u ambasadi da treba. Ode on negde iza, kaže da pita konzula.
Vraća se posle 3–4 minuta; “konzul rekao da ne treba”. I to je to, vratio me nazad.

I šta sad, kome verovati?
Je l’ neko bio možda u sličnoj situaciji?

Malo morgen, što bi rek’o onaj.

Stari grad, Budva (pogled sa plaže Pizanna)

Vrlo dugo nisam bio na moru a i kada sam bio zadnji put bio sam u Baru koji je sve, samo ne letovalište. Ove godine sam 10 dana bio u Budvi. Tačnije, bili smo stacionirani u Starom Gradu u Budvi, ali smo vrlo često zujali naokolo i obilazili druga mesta.

Čamac na plaži u Perastu

Prvo prijatno iznenađenje je bila čistoća mora. Čak i na plaži Pizana koje je naslonjena na zidine Starog Grada, voda je bila kristalno čista i odlična za kupanje. Mogren plaže su prenatrpane, a na urbane plaže tipa Slovenska nisam ni hteo da idem — Ceca i co. su mi se smučili odavno, hvala lepo. Drugo je što je usluga u kafićima, restoranima ili prodavnicama korektna, uobičajena. Cene su identične beogradskim, pa ni tu nisam imao nikakvih problema — navikao sam se. Nekome ko dolazi iz recimo mog Pirota gde su cene dosta niže ovo može delovati skupo. Bilo nas je veće društvo i iznajmili smo trosobni, petokrevetni apartman (sa klimama, mada nam nisu trebale) za 60€ po danu, u Starom Gradu, što je sasvim dobra cena.

Brodić na otvorenom moru

Međutim, glavna prednost letovanja u CG je činjenica da je to mala država i da se svašta može obići u toku jednog dana. Ako idete tamo bez kola, uzmite rent-a-car — može se naći recimo Daewoo Matiz za 45€/dan za 1–2 dana a na 7 se cena spušta na 35/dan. Vredi svaku paru i načiniće odmor 10x boljim nego da si stalno na istom mestu.

Detalj iz bogate arhitekture Kotora

Tako smo išli na plaže Kamenovo i Ploče, ali i do Kotora, Perasta, Morinja (Ćatovića Mlini)…Obišli smo celu Boku koja je fascinantni primerak prirodne lepote. Kotor stari grad je divan i znatno veći od budvanskog. Popodnevno kupanje u mirnom i tihom Perastu je prava milina za nervozne programere :), odlična priprema za večeru u restoranu Stari Mlini. Taj, kao i Ćatovića Mlini su restorani sa izuzetnim baštama. Teško je odlučiti se da li su lepši Ćatovići sa svojih desetak izvora u travi ili Stari Mlini na sredini reke dugačke 100m — stojite na mostiću i na jednoj strani je izvor a na drugoj ulazak u more, sa suncem koje zalazi. Meni se nekako ipak više sviđaju Ćatovići, no su to zaista nijanse. Ćatovići su i primetno jeftiniji od Starih Mlina (jedno 20%).

Ručak u Ćatovića Mlinima + pogled iz bašte u Starim Mlinima

A kada se nalazite na dvocifren broj km od Dubrovnika, gre’ota je ne posetiti ga. Šetnja Stradunom i okolnim uličicama, kuliranje na ćošku marine, pijaca na gradskom trgu (da nije modernih uređaja i telefona, pomislio bih da sam u 17. veku) — tih nekoliko sati svakako vredi puta. Iz Budve je najbolja varijanta krenuti rano ujutro, preći trajektom i otići pravo u Dubrovnik, a u povratku ići oko cele Boke i zastajkivati gde god vam se svidi.
Za ljubitelje fotografija mogu samo da preporučim da ne kreću bez 2GB kartica — ja sam napunio toliko i na kraju morao da pazim šta snimam — bilans je 5 filmića i 1000 fotografija (3.2Mpx).

Dubrovnik

Mnogo toga bih mogao da napišem, ali su reči slabe. Izlet brodićem do Herceg Novog, usamljene plaže u Budvi (Tanga, Tropicana, Acapulco) ili pored Kamenova, ručkovi u Tri ribara u Rafailovićima. Ima svašta i sve ih vezuje jedna stvar — u CG se ne ide po all-inclusive sistemu; ne idite da bi bili na jednom mestu.

Mala plaža Acapulco u Budvi, pored ulaza u pešački tunel ka Bečićima

E da, ono ima da propadnu… — do 1. septembra Budva je bila prepuna. Viđao sam prave GSB-’90 scene — vozić pored plaža je već pun, a još polovina od toga pokušava da se ugura unutra. Jedan lik nam je 20. avgusta tražio 83€ za trokrevetni apartman — to mu je jedini koji ima slobodan. Ljudi ima k’o pleve i što je za crnogorce verovatno bitnije — stranih turista ima na tone. Ruski se više čuje nego srpski, a ima i dosta Italijana, nešto sitno Francuza, Švaba i Engleza.

Stignemo nekako tamo — uz presedanje na Hatton Crossu na autobus jer nema Tubea do terminala 4 — a tamo već počeo pičvajz. Ulazimo na terminal i odmah lepota: BA888 Belgrade 9:20 — cancelled. Bladi džoli super. Stanemo u red za informacije i taman kad smo blizu upadnu neke 2 žene, svaka sa po 100 pitanja. Ovi Englezi beskrajno strpljivi i odgovaraju na svako, a mi pizdimo na ove kvočke koje misle da su same na aerodromu. Konačno jedna od BA službenica shvati da ove nemaju nameru da završe skoro a red se povećava i priđe ka nama, potvrdi da je otkazan let i da nam broj da pitamo za informacije: 0800 727 800 — besplatan broj (iz UK) za British Airways informacije, rezervacije itd. Dok smo tako stajali tamo, preko razglasa objavljuju da su svi evropski letovi do 15h otkazani. Nalevo krug, pa nazad kod gazdarice. Da zabeležim: pentranje niz 9 nizova stepenica i spuštanje niz 12 nizova stepenica sa koferom teškim k’o crna zemlja. Bojanu još gore jer nosi dva — ovde je došao sa ženom.

Onda kreće odiseja sa rebookingom. Karte u Beogradu je firma uzela preko GEA Travela. Sekretarica iz firme u UK zove BA, da promenimo karte za neki drugi dan. Uspe da dobije posle 1h zvanja, kažu joj da je prvi slobodan let u subotu isto vreme i da ima samo 11 mesta ostalo. Ali ne može re-book — to mogu samo ja lično da uradim i nema šanse drugačije. Posle dosta zivkanja na relaciji London-firma, London-ja, Beograd-firma, sekretarica iz UK napravi telekonferenciju ona, ja i službenica BA. Tražila da potvrdim svoje ime i onda da eksplicitno kažem da želim promenu karte na subotu. Na žalost, za subotu ostalo još samo dva mesta — shit. Ni’ta, ubacujem njih dvoje tada, a ja ću u nedelju.

Haos se nastavlja i narednih dana i vikend smo sa zebnjom iščekivali. Bojan i Ana ustaju ujutro — ma po noći — u subotu 12. i odlaze na Heathrow, a tamo opšti pičvajz, kako su posle rekli. Prvo, ne može da se uđe u terminal, nego te pošalju preko puta na krov car parka, gde krova u stvari nema i duva k’o blesavo. Ima neki šator u koji uopšte ne može da se uđe jer je zakrčen. Stoje tamo 2h i čekaju da prozovu njihov let za ukrcavanje, provere, šta li. Konačno se i to desi, kažu idite do šatora A, kad tamo ništa ukrcavanje: vaš let je otkazan, žao nam je. Šta će, vrate se nazad. Tada su još zvali pre poslaska i potvrđeno im je da ide, niko tamo nije ni rekao da avion ne ide do tog momenta. Haos.
Još je bolja fora bila kada sam popodne špartao po Netu i video da BA web sajt kaže da je avion uredno odleteo u 9:47. Odem na BAA sajt i tamo ne piše da je cancelled već scheduled. Odem na sajt Aerodroma Beograd i tamo piše da je sleteo u 13:15. Aaa?! Zovnem Bojana, ispričam mu to, a on mi kaže da mu je BA već uredno promenio kartu za utorak. Ludilo. Na kraju on uspe da ponovo dobije BA, pita ih za ovaj odlazak i oni kažu da su zaista poslali avion, prazan. I da to nije jedini koji je otišao tako.
Ispostavlja se da je tamo takav haos i gužva, da se svaka osoba pojedinačno proverava, pa da BA888 putnici uopšte nisu ni stigli na red, ma nisu stigli ni do ulaza u zgradu i ovi su otkazali let. Kasnijih dana direktor BAA Heathrow izjavljuje da, pod ovakvim okolnostima i sa ovakvim proverama, Heathrow može, u najoptimističkijim predviđanjima, da ostvari 70% letova. No to je bilo u nedelju — u subotu su još i tvrdili da se stanje popravlja.

I tako ti ja ustanem u nedelju u pola 6 i iskoristim poslednjih £1 i kusur kredita na preskupi Orange Internet — bluetooth modem varijanta na 112kbps. Uspem za te pare da ostanem oko 2 minuta na vezi, taman da odem na BA sajt i vidim da je let cancelled. U triiiii lepe. Pratim BBC News celo jutro i reporter kaže da su svi prešli na defetizam totalni. CEO of BAA Heathrow kaže ono za 70%, EasyJet poziva vladu da pošalje vojsku koja bi pomagala u proverama, BA CEO je totalno popižđeo što nemaju šansu da sprovedu svoj emergency plan za ovakve situacije. Generalno — svi se slažu da je ovo stanje neodrživo i da će, ako ovako ostane sve da se raspadne za 2 dana i aerodromi prestanu da funkcionišu. 2 dana — taman utorak kada mi imamo sledeće izvlačenje. Wow, fantastično.

I tu smo gde smo, u ovom trenutku. Nas troje barem imamo gde da spavamo — na aerodromima je gomiletina ljudi koji nemaju gde, nemaju para da igde odsednu, sreli smo i neke naše ljude koji ni engleski ne znaju pa mogu misliti kako se snalaze. Bojan kaže da su sreli i ljude koji su bili u tranzitu pa završili na kraju pod šatorom — možeš misliti kako je tek njima super. Provod je super, nema šta.

E da, najbolja je bila reakcija Engleza iz firme na moju izjavu, u petak, da se brinem da li će uopšte biti letova i kako će mi laptop preživeti putovanje. Kaže on “oh, I wouldn’t be worry about airport, I would worry about Underground. That’s much better target, especially now.” I ode on na Underground da stigne kući, kao i mi koji sat kasnije.

Ultra je provod, nema šta.

Konačno se dogegao letom u utorak. Treća-sreća što bi rekli…Smanjili su detaljne provere sa svih putnika na svakog drugog, pa je išlo dosta brže. Ja sam bio neparni, pa nisam skidao cipele i te lepote. :) Plus su dozvollili malu torbu da se unese, pa sam bio miran što se tiče prenosa laptopa jer sam ga uneo sa sobom. I jutros je bilo otkazanih letova, ali bih rekao manje nego prethodnih dana.

Baš bih voleo da vidim face i sudije i pandura kada bi podneo ovakav dokaz u domaćem sudu. Verovatno bih dobio oduzimanje dozvole zbog neuračunljivosti…

Jednom prilikom sam gledao sam emisiju na Channel4 (čini mi se) o razvoju zdravstva (UK HealthCare) nakon dolaska Laburista na vlast. Toni Bler i kompanija su u prvom mandatu mislili da se provuku sa nekim razmerno malim ulaganjima. No, nakon par godina se pokazalo da iako je potrošeno skoro milijardu funti, to nije bilo dovoljno ni da se izvrši kompjuterizacija sistema a kamoli da se uradi nešto bitnije što će ljudi moći da osete na dnevnoj bazi. Stoga je u drugom mandatu okrenut novi list i krenulo se u dugoročni plan unapređenja te službe. Potrošili su do sada nekih 7 milijardi funti što je za efekat imalo mnogo opipljivih stvari; recimo, skraćeno je vreme čekanja na skupe i komplikovane operacije za 50%.
Drugi deo te priče se pokazao juče.

Gledajući jučerašnje tužne scene u Londonu, na kraju dana je jedna stvar bila više nego očigledna. A to je odlična reakcija države na jedan prilično dobro organizovan i izveden teroristički napad.

Maltene desetak minuta nakon što je sve počelo da se dešava, policija je izolovala mesta napada. Pojavile su se kolone ambulantnih vozila — u jednom trenutku sam video scenu gde 4–5 vozila čeka u redu da preuzme povređene — oni su čekali da izvuku povređene iz krša a ne da povređeni čekaju njih. Na svakom od mesta napada helikopterom su prevezeni doktori i kreirane traumatološke sobe (ako sam sad lupio naziv, medicinari neka mi oproste) za one koji nemaju vremena za prevoz do bolnice.
U bolnicama su ih pak sačekali redovi osoblja, što sestara što doktora na samom ulazu i odmah pružali pomoć. Za posmatrača sa strane, pogotovo iz zemlje kao što je naša, ovo je fascinantno.

Jasno je da mi još dugo nećemo imati ni približno takav nivo državnih službi. Mnogo stvari je potrebno promeniti a strepnja mi je dublja od nade da postoji ikakva strategija; ne dok nam državu vode nesposobni mamlazi kakve sada imamo u Vladi. I što je najgore, onaj ko nije bio napolju, posetio par država, ne može ni da zamisli koliko sve to može biti bolje. A ovo je samo UK. Bliski rođaci mi žive u Švedskoj i kada slušam o tome kako tek njihova država funkcioniše…

Singapurski GSP.