Zašto?

Ja se vinarstvom i vinogradarstvom malo ozbiljnije bavim u poslednjih godinu-dve i shodno tome pratim dešavanja. Sam pogled na par cifara u tekstu mi je nagovestio da je vrlo moguće da tu uopšte nema nikakvih mutnih radnji i da se vrlo verovatno radi o potpuno čistoj priči. Zašto to tako nije bilo i sa autorima portala je na njima da odgovore, ali u mojim očima obara reputaciju portala. Press i slična novinska đubrad meni uvek uključe lampicu za opreznost, jer se nebrojeno puta pokazalo da pišu notorne laži ili istinite stvari prikazuju u drugačijem svetu.

Dakle, da vidimo kako ovde stoje stvari, na jedan jednostavan i lako proverljiv način, sve zajedno potrošeno par sati.

Kaže Press:

Ministar Slobodan Milosavljević juče nam je dostavio svu dokumentaciju o državnoj subvenciji Kući vina „Živković”. Po papirima u koje je Press imao uvid, bivšem premijeru je 30. novembra 2007. godine, na račun njegove vinarije registrovane u Inđiji, uplaćeno 41.070.579 dinara na ime posađenih 164.135 sadnica!

Kaže Ministarstvo Poljoprivrede u Programu raspodele i korišćenja sredstava subvencija za 2007–u:

10) Подстицање подизања вишегодишњих засада

…

Субвенционише се подизање нових вишегодишњих засада, пре свега сертификованим садницама, уз субвенционисање наслона за винограде и хмељарнике. Такође услов за добијање подстицаја биће и примена нових технологија. Износ подстицаја ће варирати у зависности од воћне врсте, винове лозе и хмеља.

Предвиђена средства за ову намену износе 1.000.000.000 динара.

Samo da naglasim, ako se neko zabrojao sa ovim silnim nulama — ukupan fond za ove subvencije u 2007-oj je bio 1 milijarda dinara. Ministarstvo takođe kaže i ovo u Uredbi o korišćenju podsticajnih sredstava .… vinove loze i hmelja za 2007–u, vidi član 3:

Подстицајна средства по садници сертификоване категорије (дин/ком)

Винова лоза : 200

Kako ovo inače funkcioniše, i tada i danas: vi sve ovo kupujete sami, zasadite sami, prijavite sve to Ministarstvu. Nakon nekih godinu dana, inspekcija to pregleda, ustanovi da li su ispunjeni uslovi (ima ih mali milion, najvažniji da se primilo barem 90% sadnica) i onda vam se isplati subvencija ako je sve u redu.

Malo matematike: Živkovićevih 164.135 sadnica * 200din po komadu = 32.827.000, ili ti skoro 33 miliona dinara. Znači samo računajući sadnice smo došli vrlo blizu spomenute sumnjive (šic!) cifre od 41 milion dinara.

U istoj uredbi u članu 6 se dalje navodi da oni kojima je odobrena subvencija za zasade imaju pravo i na refundiranje dela sredstava (do 50%) potrošenih za opremanje vinograda (stubovi, ankeri, žica itd), za šta moraju da polože originalne račune od kupovine. Nemam pojma koliko je to sve koštalo niti koliko može da košta za spomenutih 47ha ali me ne bi čudilo da to ispadne tih dodatnih 8 miliona dinara. Ili barem dodaje dosta na tu cifru, a sa ovim se ne završava spisak mogućih subvencija koje Min. Polj. daje, no me mrzi da dalje pretražujem po prilično konfuzno uređenom sajtu ministarstva.

Zaključak se sam nameće. Moja ovakva ovlaš analiza je poprilično narušila tendenciozno pisanje Pressa, što i nije neko iznenađenje za dotični pamflet papir. Žalosno je da posle godina i godina lažnog i tendencioznog pisanja Kurira i Pressa ozbiljni ljudi dotične i dalje koriste kao nekakav izvor informacija.

Par dodatnih stvari, iz ličnog ugla…

Odakle Živkoviću pare da finansira originalnu kupovinu? Pojma nemam. Možda mu dao rođak gastarbajter, možda uzeo kredit u banci, možda nešto deseto — poenta je da ne znam. Pošto ne znam, nemam pravo da paušalno i tendenciozno pišem da je čovek ovo ili ono.
Utvrđivanjem ispravnosti poslovanja bavi se Poreska Uprava, bavi se MUP. Trošenjem sredstava iz budžeta bave se Ministarstva a kontrolom tog trošenja se bavi Državna Revizorska Inspekcija. Lično bih jako voleo da cela ova priča efikasno funkcioniše pa da za one za koje se utvrdi da su mutili ili sredstava van-zakonski trošili slede debele kazne. Ujdurme i zajebancije sa izveštajem DRI za 2009-u dovoljno govore o tome koliko je to u našoj državi sve stabilno. Ali opet, sama ta činjenica ne daje nikome za pravo da bilo koga javno proziva i proglašava lopovom, tajkunom i tome slično, a bez ikakvih konkretnih dokaza.

U dotičnom tekstu Press navodi anonimne izvore koji kažu da su pokušavali da dobiju ista ta sredstva pa nisu uspeli. Šic, anonimni izvori koji ne žele da se zameraju Živkoviću — ma nemojte kasti, Živković je sad pa ne znam kakva faca pa bi mogao nekome da naudi. U svojim retkim javnim nastupima jednako najebava i bivšu vlast (DSS i ekipu) i sadašnju vlast (iz sopstvene stranke DS) pa sve se nešto plašim da je dobar drugar sa svima njima i da ima uticaja na ne znam koga i šta.

Jedini koji se navodi imenom i prezimenom jeste čovek iz Vinarije Kiš i koji kaže:

- Državne subvencije je veoma teško dobiti! Uvek traže neka nova i nova dokumenta… Pri tom, proizvodnja vina dugo traje i puno košta, a subvencije pokriju maksimalno 60 odsto troškova — kaže Trnković.

Ovo je sve tačno. Ministarstvo ima vrlo striktna pravila, sa mnogo sitnih slova koja treba čitati i koja treba proučiti. I menja ih iz godine u godinu. Drugim rečima zahteva da se jebeno mnogo truda i vremena utroši da bi se ova sredstva dobila.

Sama izjava g. Trnkovića ne optužuje nikoga niti ijednim slovom podržava ono što Press implicira. Samo navodi prostu činjenicu: proizvodnja vina jeste skup i dugotrajan posao i troškovi se ne završavaju na sađenju. Tu je održavanje zemljišta, opremanje podruma, kupovina opreme za podrum i preradu, kupovina buradi itd. Sve to može da košta jako mnogo.

No to ne znači i da subvencije nisu dobrodošle da pokriju barem deo tih troškova. Baš te 2007-e sam kupovao 200-nak sadnica za privatnu upotrebu (daleko od minimuma potrebnog za dobijanje subvencija) i želeo da kupim vrhunske, sertifikovano bezvirusne sadnice najviše kategorije. U domaćoj kompaniji Bojoni koja iste proizvodi i prodaje sam čuo cenu: 100din (te godine, danas je nešto skuplje, zavisno od sorte). Znači, Ministarstvo svesno daje više nego što sadnice koštaju. I to je veoma dobar i pozitivan korak Min. Polj. jer se time upravo radi ono što je namena ovih sredstava — podstiče se proizvodnja kvalitetnog grožđa. Primera radi, nivo subvencije se povećava svake godine — vidi Uredbe za 2008-u i Uredbu za 2009-tu.

Na kraju, lični utisak — samo još jedan primer kakvo je jadno novinarstvo u Srbiji, sa vrlo retkim izuzecima. Pazite šta navodite kao izvor — lične simpatije ili nesimpatije prema nekoj osobi nisu potvrda ispravnosti bilo čijeg pisanja pa da to prenosite kao činjenicu.

Prvi računar, Sezam i Galeb.ETF

1994. ćale mi je kupio PC računar. Zverska mašina u ono doba: 486DX/2 (Pentium je bio 3x skuplji), 15″ CRT monitor…ne sećam se ni memorije ni diska koliko je bilo, grafička je bila valjda neka S3 911 ili tako nešto. Fokus 2001 tastatura, sa klikom naravno, a ne ovo notebook-like njesra što se sada ceni (šic!). Glavna stvar je bila modem: Intel 144i, čitavih 300 DEM-ova, 5x skuplji od standardnog krša koji se prodavao i 20x bolji. Sve moguće korekcije grešaka, držao vezu k’o zmaj. Čudo od računara plaćeno 3750 DEM, u ono doba zverski puno para. Sreća te sam tada stanovao besplatno kod strica tokom studiranja, inače teško da bi familija mogla da mi ovo zadovoljstvo priušti. Windows 3.11, naredne godine zamenjen sa Windows 95…No, da ne davim.

Prva stvar koju sam uradio je bila da se prijavim na Sezam BBS, u ono vreme kultno online mesto za skupljanje. Godinama pre toga sam  čitao i čitao isečke u Računarima, o noćnom čatu, višesatnom zvanju da se dobije veza, konferencijama i vatrenim diskusijama… Nisam mogao da dočekam.

Te konferencije su bile čudo. Kada su nekoliko godina kasnije novinari Wireda i Timea dolazili u Sezam (za vreme protesta 96/97) jedan od njih je rekao “it’s like The Well”. Kakvo je to vreme i entuzijazam bilo, u 10 blog postova ne bi stalo. Zoran Životić i Dejan Ristanović su kreirali jedno fantastično mesto, pravu oazu u jednom ludom vremenu. Sezampro je sada velika firma, ozbiljan ISP, ali to više nije to. Fenomen koji je za online zajednicu taj BBS predstavljao se može meriti samo sa onim što je B92 predstavljao u radio sferi. Konferencije su mislim još uvek u životu, ali se ne sećam kada sam se poslednji put prijavio, ima tome par godina. Pregazilo ih vreme.

S tim računarom počinje i moje zanimanje za web. Ja sam oduvek imao umetničkih sklonosti, a web prezentacije su predstavljale zanimljivo novo platno. No, weba tada nije zaista ni bilo u Jugi…

RCUB, FON i ETF su tada imali neku nazovi vezu između sebe, a nekim štapa i kanapa metodama je preko FONa u nekom trenutku rađena razmena elektronske pošte iz našeg odsečenog kraja sveta sa Kalifornijom pa odatle na vrli novi virtuelni svet. Pavle Peković o tome može mnogo više i daleko preciznije da ispriča, ako na blogu objavi i po neki tekst, a ne samo šta sluša. ;) Vecxa je tada bio mlađani bog i batina na Galebu, jadnoj 386-ici koja je predstavljala server na kome je u vreme kada sam došao na ETF brucošima otvaran nalog i dodeljivana email adresa. I tu na tim mašinama svako je mogao da kreira prezentaciju koju je hteo.

Kako je izgledao taj web ’95-te? Pa ovaj Večin sajt je dobar pokazatelj. :) Niko pojma nije imao o ničemu vezanom za web. Dragan Sretenović, glavni admin ETF-a u ono vreme, napravio je jednu od prvih stranica, zvanični web ETF-a tada (link je iz ’97-me, Wayback Machine nema verzije pre toga jer nismo ni bili deo velikog sveta).

Mi ostali smo onda kopali po View sourceu tog sajta a kasnije i po netscape.com  i raznim drugim lepotama. Pogotovo kada su RCUB i Telefonija (BeotelNet) podigli onaj prvi mali bedan linkić do Mađarske — pa to je bilo more. Mooore ljudi, pojma nemate vi mlađi šta je to značilo za nas. Pa tek pravi PPP pristup, umesto SLIRP-a.
Nije bilo knjiga, nikakvih tutorijala, samo View source pa riljaj. Stričev stan je 5min od ETF-a, pa sam noći i noći provodio u onoj maloj zgradici iza ETF-a gde je bila terminalska sala.

Prvi web posao: Sezampro web master

Ne znam da li igde imam sačuvane te prve prezentacije koje sam pravio, između ostalih i onu koju sam priložio kao CV kada sam konkurisao za posao u Sezamu. Sećam se da sam je završio noć pre dolaska na intervju. Otišao čisto fore radi, da vidim kako ti razgovori za posao izgledaju. Kojih je to ludih 3 dana bilo.
21. septembra ’96. sam pre podne bio na intervjuu, zatim popodne otišao za Šabac na rođendan kod drugara, pa ostao tamo i sutradan na slavi kod drugog prijatelja i onda se 23. vratio u Beograd. Čim sam ušao u stan zove me keva “brzo dolazi u Pirot, sutra ujutro imaš polaganje vozačkog”. Naime, bio sam u avgustu u Pirotu, odvezao časove i onda se vratio u Bgd, rekao instruktor da će biti termin za polaganje tek u oktobru. Onda nešto izmuvao i ispalo da je vrlo brzo, pa trk na stanicu i u Pirot. Položio to, odmah nazad za Bgd, počinje semestar. 25. ulazim u stan oko 2, zvoni telefon.

“Alek? Pa gde si čoveče, nikad nisi kući; 2 dana te zovemo da ti kažemo — primljen si na posao, dođi da se dogovorimo o detaljima.” Bio je to Danko Jevtović, jedan od suvlasnika Sezama. E kad se nisam srušio…

Kao webmasteru, moj posao je bio da napravim sajt koji će promovisati Sezampro kao ISP. Ideja vlasnika nije bila da se napravi prost neki sajt sa cenama i uslugama — za to im ne treba stalno zaposleni webmaster — već da se napravi sajt koji će ljudi posećivati jer imaju šta da čitaju, da vide. A da se kroz to provuče i priča o prodaji internet sati, mogućnosti da se ima lična prezentacija itd.

Naravno, nakon što sam napravio inicijalni Sezamov sajt, onda sam napravio i svoju prezentaciju na adresi http://www.sezampro.yu/~aleck/ a onu na Galebu promenio da pokazuje na ovu. Ta se prezentacija često menjala, kao i Sezamova. Kad sad pogledam neke od ovih…brrr.

Ovo je prva verzija koju sam napravio, sad gledano baš krš, mada leva kolona i nije toliko strašna. Na tom sajtu bih posebno izdvojio stranicu o vestima. Sećate se ’96-te i velike pobede Koalicije Zajedno na lokalnim izborima širom Srbije? Prva velika stvar u borbi protiv onog skota. Jutro nakon toga, žestoko neispavan od muvanja po centru grada do kasno u noć, bauljam ka Skadarliji gde je bilo Sezamovo sedište. Već oko 10 me zove Danko. “Slušaj, ajde stavi negde na sajt, onako kao vest, da je opozicija ostvarila pobedu na lokalnim izborima. Ništa napadno, ali obavezno stavi”. Ih, k’o da mi je rekao napravi agitprop sajt za Zajedno. :)

Revolucionarne godine

Sekcija Vesti u potpunosti biva posvećena tim dešavanjima, zbivanjima. Sećam se da sam u 3 izlazio u protestnu šetnju a onda kasno uveče dolazio nazad u firmu i kucao izveštaj, skenirao kojekakve slike što su pravljene i ljudi mi donosili u kancelariju.

Ne mogu opisati kako je to izgledalo. 110% sam upao u celo to zbivanje. Protesti, navlačenje s policijom, kontra-miting, priznanje pobede, skidanje one zvezde sa Gradske Skupštine i ona fenomenalna slika kada su skinuli to čudo i dali Ɖinđiću a on to drži ispred ulaza u tu zgradu, k’o malo dete kad dobije željenu igračku. Zoran, Dejan i Danko se skoro uopšte nisu mešali u to što sam radio. Pisao i postavljao tamo šta sam hteo, k’o da je sve to moje. Kakvo je vreme bilo i šta su sve uložili u tu firmu, to je bilo jako hrabro s njihove strane. Sreća verovatno da je DB i ko li je šta tu već radio smatrao nas za sitne ribe, pa su se zadovoljavali vodom u kablu 92-ci.

Dobijao sam 10–20 mailova dnevno od ko zna kojih ljudi širom sveta, ljudi koji su pobegli odavde od onog zla. Sećam se jednog iz Australije “svaka čast ekipi, odlično ovo radite. Ako bi mogli svaki sat da ažurirate vesti, proveravam stalno”. A ja ne znam kad sam i koliko spavao…Išao sam i u Fonet i pokušavao da napravim deal da se njihove vesti prenose kod nas na sajtu u zamenu za hosting i ne znam šta. Od toga nije bilo ništa, napravili su deal sa BeoCityjem.

Sećam se da smo se posle tih 3 meseca vratili manje-više u normalne tokove. Sajt je redizajniran, otvorene su mnoge nove rubrike. Freebiking sajt je rođen na Sezamu, jedan od retkih koji je i danas veoma aktivan. Zatim i verovatno prvi celebrity sajt u zemlji — sekcija zvana Fashion Session, za koju je angažovana spoljna saradnica i profi fotograf. Čuveni intervjui sa Leontinom, Ivanom i Gocom iz (tada) Tap 011, Montenigersima i posebno intervju i foto galerija sa originalnom postavom grupe Models. Čoveče, kakva je to ludnica bila… njihova najavljena poseta Sezam Cafeu je proizvela najveću posetu kafiću i pre i posle toga, a stranice o tome na sajtu su bile 10x čitanije nego bilo šta drugo u tih dve godine koliko sam radio u Sezamu. Na žalost posetilaca, u kafiću se pojavila samo Ivana Berendika i njihov menadžer. Njoj svaka čast, ona je profesionalno došla, ostale tri se nisu ni pojavile. Fotke su napravljene kasnije u parku kod JDP-a.

Mnogo je bilo tu interesantnih stvari, ko će se svega setiti. Meni je tih dve godine tamo bilo izuzetno značajno. Našao sam se na sjajnom mestu, na samom začetku weba u zemlji (a ne tako daleko i od početka u svetu), imao veliku slobodu u radu. Dream job.

No, krajem leta ’98. sam sabrao šta i kako mi je činiti. Imao sam još 3 godine faksa (drugu sam ponavljao nekoliko puta, uglavnom produžavao bezveze) i još nešto preko 3 godine do 27-me i obaveznog odlaska u vojsku. Situacija u zemlji je bila sve gora i gora i razmišljao o odlasku iz zemlje. Razne su opcije bile u igri, ali sam na kraju odlučio da dam otkaz i 100% se posvetim faksu. Da probam da završim sve za tri godine, odslužim vojsku, pa mi je onda sve čisto i otvoreno i da tada vidim šta ću i kuda ću.

E pa zamalo.

Rat i FreeSerbia

Prvo je tog septembra donet onaj ludački Zakon o Univerzitetu. Pa se nastava na ETF-u raspala — bilmezi na ulazu, rešetke u hodnicima. Tmurno i ogavno mi je bilo ići u tu zgradu, ta jesen/zima je bila očaj, više puta sam se pitao da li je bilo pametno davati otkaz. No glupo je bilo ići nazad — učio sam, spremao ispite…Onda u drugom semestru NATO bombarduje Srbiju, nastava i sve ostalo u zemlji se raspadne. Desetak dana nakon početka, spakujem računar i odem u Pirot.

U onom opštem ludilu, ekipa ljudi, većinom sa Sezam konferencija i privatnih grupa, počinje da uobličava ideju da se pokuša kreiranje web sajta koji bi svetu predstavio drugačiju sliku Srbije od tada dominantne u stranim medijima. Tako je rođena Free Serbia — other voices from Serbia - iza koje je stajala veoma raznolika grupa ljudi. Ja sam napravio sajt, organizovan je hosting kod XS4All (sećate ih se, tamo je bio i Radio B92 i njihov RealMedia stream). Mnogo je ljudi učestvovalo u tome, što direktno, na dnevnoj bazi, što kao podrška i veza sa bitnim ljudima i institucijama. Napraviću nepravdu prema desetinama ljudi koje neću pomenuti, najviše se sećam onih sa kojima sam najviše radio:

• Stanimir i Sloba Miljković — danas ih možda znate kao Multicom grupu
• Janja Bobić i Vlada Ćalić (kasnije dugo godina u IT-u B92)
• Nataša Pantić — ćerka poznatog komentatora Milojka Pantića u čijem stanu su mnogi sastanci održani
• Aca Basrak koji je fenomenalno držao sve uzde te raznorodne grupe i često mirio zavađene strane (a bilo je svađa i prepirki, iha haj..).
• Bane Čale koji je vremenom postao glavna (a jedno vreme i jedina) veza sa stranim nevladinim fondovima
• Boris Milićević, koga sam se setio pre nekoliko meseci kada sam ga prepoznao u Utisku Nedelje — danas predsednik GSA.

Svašta smo radili. Ne znam da li neko negde ima kompletnu arhivu tog sajta, ali mislim da je FS bila jako bitan deo medijske priče Srbije. Jezivo je bilo kada smo pustili sajt u život, a baš tog dana režim ubije Slavka Ćuruviju. No nije bilo ni pomisli da se odustane. Dugo i naporno smo radili na tom sajtu za vreme rata, a posle rata bili smo još jači.

Napravili smo fantastičan internet radio prenos onog čuvenog mitinga koji je pokrenuo G17, na Malu Gospojinu ’99-te.

• Stanimir i ekipa kao radio izveštači sa Nokiom (više njih, kao backup) na čijoj drugoj strani je bila druga Nokia sa hands-freejem na koji je nalemljen audio kabl a onda to išlo u audio karticu računara Vlade Ćalića (a možda je bio i server kupljen samo za to, nisam siguran više…)
• Računar je bio u Janjinom stanu, koja je tu radila simultani prevod na engleski. Vlada Ćalić drži vodu da cela skalamerija preživi dan.
• Tu je kodiran Real Media stream (tačnije dva, srpski i engleski) pa je rađen upload na XS4all server u Holandiji odakle je išlo javno emitovanje.
• Adža je bio on-site fotograf a par ljudi je na smenu trčalo od platoa ispred Savezne Skupštine do stana Vlade Blagojevića na 4-tom spratu zgrade u Kosovskoj. Zgrada bez lifta, a trčali su čim napune karticu u digitalcu (nemam pojma koji je model bio). 50-tak metara od ulaza u tu zgradu u Kosovskoj su bili parkirani autobusi sa specijalcima — ovi momci su sve vreme trčali sa onim karticama pored njih.
• Ja sam bio u web ekipi u Vladinom stanu gde smo na par računara obrađivali donesene slike Photoshopom i kratke video snimke te onda radili upload na sajt. Imali smo maksimalno kašnjenje sa slikama od 20-30min od momenta kada su snimljene. Takođe smo kucali i kratke, twitter-like vesti.

Kakav je to dan bio. I danas me podilazi jeza kad se setim šta smo uspeli da uradimo. Sećam se momenta kada Vlada Ćalić nama u ovom drugom stanu javlja da XS4All dovlači nove servere za nas pošto smo postigli rekord po broju istovremenih slušalaca za bilo šta kod njih ikada ranije — a to je bilo 1h pre početka mitinga. Finalna cifra je mislim bila oko 200 konkurentnih konekcija. Za ono vreme to je bila čudesna cifra. A deluje malo sve dok se ne pročačkaju detalji. Na primer, jedna od tih veza je bio Radio Kragujevac koji je uključio naš stream direktno u svoj program i nisu prekidali do kraja. To je slušala cela Šumadija.

Kasnije su se ređali mnogi događaji koje je FS pratila i sa njih izveštavala. Ni sam ne znam koliko sam puta bio na protestima Saveza za promene pa onda išao do redakcije da donesem slike. No, vremenom sam sve više smanjivao svoje učešće, iz raznih razloga i na kraju se isključio. Kako god bilo, od svega što sam u životu radio, ovaj deo karijere mi je ostao u najupečatljivijem sećanju. Tražeći neke informacije o FS, naleteh na ovu stranicu — ne znam ko je pisao, ali je lep sumarni tekst.

Nakon FS, ulazim u 100% profi vode (batalio ideju o faksu). Radio u jednom od mnogih dot-com balona koji su se kasnije rasprsli. Prešao u BEG Finsoft. Otišao u vojsku. Vratio se u Finsoft, koji je kasnije kupljen od strane GTECHa gde se nalazim i danas. O tome u drugom delu.

Prvi pokušaj kupovine prepaid broja sa 3G dopunom se neuspešno završio. Devojke u Telenor prodavnici u Kosovskoj ulici su se uporno trudile da me ubede kako 3G internet postoji samo u opciji paketa sa modemom, nikako na običnom prepaid broju. Posle par pokušaja da im objasnim :) da to baš nije tako i da ipak tako nešto imaju u ponudi, odustao sam i došao sutradan ujutro, kada su radila četvorica muškaraca. ;) Čovek me samo pitao da li možda želim paket s modemom i na moje “ne” otišao da uzme karticu sa brojem. Na licu mesta sam uzeo 1GB dopunu, aktivirao karticu u nekom od njihovih telefona, sve bez muke.

3G data kartica

E sad, oprema. Telenor za prepaid nudi samo Huawei E220 USB modem, koji se najbolje može opisati kao sapunče. Isti modem sam koristio na T-Mobile mreži u Londonu. Kada se koristi na Windowsu, to je radilo fantastično. Na Macu, to je bio užas. Em što sam jedva našao kako da podesim, em što je radilo baš baš loše. Konekcija je često pucala, prenos je bio za klasu gori nego na Windowsu. Huawei nema drajvere za Mac OS X niti u spisku podržanih operativnih sistema ima išta sem novijih verzija Windowsa.

Stoga sam preskočio Telenor ponudu i potražio neki drugi uređaj. Pre svega, expresscard/34 kartice, jer USB portove uglavnom popunim, a slot za ovu karticu je uvek prazan — sem kod kuće gde koristim Digitusovu eSATA karticu (koja isto tako nema drajvere za Mac i povremeno mi skuca ceo Mac pri ubacivanju), a kod kuće mi 3G net ne treba.

Kada se radi o Mac proizvodima, uvek je najbolje krenuti od Appleovog support sajta. Pa tako na jednoj stranici navode podržane 3G kartice od strane OS-a (za Leopard počev of 10.5.2). Uz malo istraživanja, nije bilo teško odlučiti se — Novatel Wireless Merlin X950D. Neću navoditi specifikaciju, piše na sajtu. Radi se o ozbiljnoj firmi, sa dobrom reputacijom, čije proizvode koriste skoro sve američke kompanije (dok u Evropi caruje Huawei).

Kupovina po belom svetu i dovlačenje hardvera mi nije strano, pa sam se dao u potragu. Najzanimljiviji deo priče je što se cene ove kartice kreću u neverovatnim opsezima. Ne znam da li zbog tekuće ekonomske krize ili nečeg drugog, ali zaista je neverovatno. U Americi je 289$, u Engleskoj je 239£, a — pazi sad — u Mađarskoj je 103€! Čudesno. :) Tako da sam naručio odatle i nakon dosta muka i plaćanja harača lokalnom DHL-u kartica je stigla do mene.

Lepo pakovanje, u kutiji nešto debljoj od DVD-a, sa mnogo zaštite oko same kartice. Kartica je priložena u plastičnoj kutijici koja je vrlo zgodna za nosanje naokolo, u džepu, rancu, gde god treba. Dobijaju se Mac drajveri za 10.4 (Tiger) na CD-u, dok za Leopard drajveri nisu potrebni, ugrađeni su u sam OS (10.5.2+). Nakon ubacivanja, potrebno je kreirati konekciju, Connect i to je to.

Na Windowsu se ubacivanjem kartice pojavi virtuelni disk sa koga se automatski instalira sve što treba, uključujući i mali paket aplikacija. Uređaj je u kratkom testiranju kod kuće (gde je Telenorov signal osrednji) pokazao skoro identične rezultate.

Opšti početni utisak je vrlo povoljan.

Telenor 3G

Uzeo sam 069 broj, dodao 1GB za podatke i onda testirao na raznim mestima. Inicijalno testiranje putem sajta speedtest.net je kući, u zgradi u bloku 23 (iza Hotela In) dalo rezultate kao na sledećoj slici.

Ovo je test ka Veratovom serveru, ali su maltene iste vrednosti bile i za servere u Londonu i New Yorku (s tim što ping duplo veći ka tim gradovima). Ove vrednosti su jako dobre, pogotovo što sam testirao na krajnje nepovoljnom mestu — mom radnom stolu gde se laptop nalazi u ćošku 2 unutrašnja zida. Poređenja radi, kada sam se pomerio u dnevnu sobu, udaljen barem 2m od bilo kog zida, download je bio 0.91Mb/s, upload je bio nešto manji. Telenorov signal u stanu se generalno drži na 3 crtice (povremeno 4) od 5 maksimalnih (na ženinom telefonu).
Subjektivni osećaj rada je više nego povoljan. Surfovanje je ok, uobičajeni rad je sasvim dobar. Kuriozitet je da je upload brzina veća nego da ADSL-u koji imam (2Mb/192kb).

Teoretski, HSDPA (download) daje brzine do 7.2Mb/s, a HSUPA (upload) daje 2.1Mb/s. Ova kartica podržava te brzine, tako da sam sasvim miran i mogu da se radujem nekoj budućnosti kada će 3G net biti povoljniji. Sa tim brzinama, na nekom flat rate sistemu pretplate, bio bih više nego srećan korisnik. Za sada, koristiću povremeno, gde i kada zatreba.

Zašto? Napisao sam naširoko na engleskom blogu a suma sumarum je:

• po domaćem idiotskom zakonu, ekspresne pošiljke može da carini isključivo ovlašćeni carinski agent (carinjenje obične poštanske pošiljke je moguće i lično obaviti)
• DHL i slični koriste ovu odredbu za besramno čerupanje, gde konkretno DHL uslugu carinjenja naplaćuje 3000din + PDV
• ta “usluga” se sastoji u prosleđivanju 3 Word dokumenta carini i popunjavanju pola carinske deklaracije
• stvarne takse koje Carina naplaćuje ne spadaju u spomenutih 3k+PDV, već to takođe plaćaš sam

Tako me transport od Mađarske do Srbije (preko Italije) koštao 13€, a ova “usluga” im je dodala čistih 31€ profita. Fascinantan način poslovanja. Kad saberem 13€ i ovih plaćenih 3450din što je reda 36€ dobijem sumu za koju sam mogao da odem sam do Mađarske i vratim se, plus ostane resto sitniša.

Ovo je prvi i poslednji put da sam koristio “usluge” dotične firme. Nadam se i vaš, kao i svih koje poznajete. Link ka engleskom postu sam poslao globalnom DHL-u; ko zna, možda neko tamo pročita i utera ove bandite u red.

Evo, trčim pa se saplitam.

Ovo je jedva potpuno fascinantna akcija, koja ne prolazi ni najobičniji test zdravog razuma.

1. Dobiješ uplatnicu na kojoj piše da nepoznat broj puta u periodu od 1. maja 1999. godine nije plaćen neki račun (ili više njih)
2. Ne piše koji to račun i kada nije plaćen
3. Preti se sudskim izvršenjem a niti si dobio poziv da se pojaviš na sudu, niti si ikakvo rešenje dobio, niti…
4. Na sajtu Infostana spomenuti 1. maj 1999. je početni datum za koji uopšte ima ikakve evidencije
5. Dotični sajt, tj. baza je mrtva, evo sad u pola 2 noću. Pošto teško da je tolika navala za proveru u ovo doba, biće da su trajno isključili do daljnjeg.

Kako ono beše… “ne znam kako stoji tvoj slučaj, ali čujem da nije dobro.”

Pazi kad sad prosto ne znam šta više na napišem. Ovo je toliko apsurdno da sam bez reči.

DODATAK ovo je divno http://www.elitemadzone.org/t358578-1#2235766 110% preporuka. :)

DODATAK 2 još divnije: http://www.pescanik.net/content/view/2907/171/ :)

Recesija, ta opaka boljka hara i razjeda privređavanje, Amerika već
određeno vreme kuburi z budžeti, japanska se berza ljulja kao mala lađa na
uzburkanom okeanu, Nemačka privreda posrće zbog ovo njihovo ujedinjenje, a
bogami gospođe i gospodo ne cveta cveće ni u naše preduzeće.

Dolazi vreme reorganizacije, transformacije i sistematizacije.

Ja bih sad mog’o da iznosim određene pravce u reformu i za razvoj od naše
preduzeće ali vidim da je Mile izneo prasiće iz furune, a zna se da prasići
nisu ništa naročito kad se o’lade pa neka skratimo.

(Srećko Šojić, Tesna Koža)

Istekle su sve vize koje sam imao u starom, pa sam se potrudio da uzmem novi, ako iskoči potreba da se negde ide. Obzirom da sam već imao nekoliko viza za UK, sledeći put bih tražio na 5 godina i tako…

Ne znam kako je u drugim opštinama, moja iskustva su na Novom Beogradu. Prvi put sam naivno došao izjutra jedne subote, uđem ja, vidim nema gužve, tek nekoliko ljudi. Krenem da kupujem uplatnice kad me gospođa pita “a imate li broj?” Moj rebus-pogled joj je sve rekao. “Brojevi se dele ujutro u 8, bez broja ne možete da uđete.” Jolly.

Sledeće subote, eto me u 15 do 8, dobio sam broj 52. Oko pola 12 sam svratio (bio tu u prolazu) stigli su tek do broja 16. Popodne dođem oko 5, čekaju brojevi 50 i 51, ulazi se po dvoje — rekoh ok, neće biti strašno. Ne lezi vraže — dok mi tako čekamo, dođoše i brojevi 38, 42, 43 i 48. 38 sa sobom vodi sina koji je 53 (dobio greškom taj broj, bili su ispred mene). Uglavnom, na red stignem tek u 15 do 7.

Sliku nemojte ni da nosite, džaba vam je. Imali / nemali, fotografisaće vas tamo — shodno tome idite obrijani, umiveni, naspavani, načešljani — to će vam biti slika narednih 10 godina. U kabini gde sam bio, koristi se Canon A510 :) Džaba meni moja lepa slika što sam doneo, iz profi studija.

Od papira, sem magičnog broja, treba izvod iz knjige rođenih i uverenje o državljanstvu — ne starije od jebenih šest meseci — i dve uplatnice koje popunjene mogu da se kupe u samoj stanici. Ti šalteri ne rade popodne, tako da to uzmite ujutro kad uzimate broj, inače ste ga popodne izduvali (sem da sami popunjavate, jurite najbližu poštu/banku i tako to).

E sad, ono što me fascinira je da cela ova procedura traje 15-20min, a jedan lik (ovaj 48) je bio unutra ja mislim više od pola sata. Valjda je muka ako hoćeš i pasoš i novu ličnu kartu, sve se radi zasebno (valjda). A glavni zastoj je činjenica da sve ide kačenjem na jedan te jedini centralni server i ta komunikacija traaaaajeeeeeeeeeeeeeeee…
Potpis, otisak oba kažirpsta, slikanje, skenirana dokumenta, skenirana potvrda, provera podataka — uploada i downloada koliko ti volja.

Kad nekako preživeh,rekoše da dođem za 5 radnih dana. Pri tom sam saznao da mi se žena u policiji vodi da mi je stanodavac. Interesantna rodbinska veza. :)

Naredne subote dođem uveče po pasoš. Samo lično se preuzima, pošto se kažiprst čita na licinom mestu, a pri tom opet ima nekoliko uploada i downloada. Skeniranje potvrde koju sam dobio ranije i sada doneo, pa štampanje i skeniranje potvrde o preuzimanju. Tako da i ovo potraje 5–10 minuta, zavisi od toga kakva je veza. Još ako uzimate i pasoš i ličnu, tek onda traje, jer je naravno odvojena priča.

Interesantno, pasoš se dobija raspakovan, a lična u zatvorenoj koverti. Ličnu nisam uzimao, samo video kod čoveka ispred mene.

Lepa su ta obećanja o belom šengenu, ali već drugi put bilo samo što nije. Dok ne počnemo da se ponašamo k’o odrasli, neće ni da bidne.
Ja, ja sam sad spreman za viziranja. Bring it on.

Obzirom da nemam živaca da se akam s’ raspetljavanjem sitnih crevca potrošačkih kredita i volem da mogu da kontrolišem stepen otplate (bez naplate takse za prevremenu otplatu) izbor je pao na Amex Blue karticu. Samim tim sam se zainteresovao za dinamiku isplate, kako se sve to računa i kako funkcioniše.

Zvanični uslovi su sledeći: 5% minimalna mesečna otplata, 2% mesečna kamata na RSD (1.5% na EUR). Trenutno je u toku promotivni period — do kraja godine, ali postoje indicije da će se produžiti — pa su te cifre 1.5% i 0.9%. Igrajući se računanja po Excelu, postalo mi je sasvim jasno odakle utisak o dužničkom ropstvu.

Pre svega, svratio sam do BancaIntesa i proverio da li je princip moje računice tačan. To ide ovako (računam 2% kamate na dinare):

Laički gledano, razmišljanje običnog čoveka ide u pravcu “5% mesečno, znači isplatim za tu oko dve godine”. Al’ zamalo. Zaista je neverovatno koliko ljudi sa kojima sam razgovarao previdi koliko zaista ovih 2% mesečne kamate dodaje na osnovnu sumu. Evo ilustracija dinamike otplate za prve dve godine:

Dinamika otplate 100k dinara, uz 5% mesečne otplate i 2% kamate

Prva kolona je početna suma, tj. ulazna suma za mesec, druga je rata, treća je nova suma, četvrta je nova suma sa kamatom što se onda preliva u naredni mesec kao ulazna suma.

Nakon dve godine, ne samo da niste isplatili već je ostalo skoro 50% od početne sume da se plati. Do tada ste platili banci 85.540din. Po ovoj računici, ostatak duga će pasti ispod vrednosti prve rate (5000) posle tačno 8 godina otplate, a do tada ste platili 53% više od početne sume, tj. 153.192din.

Kako ja to vidim dva su detalja koja dovode do ovoga:

1. Neozbiljno shvatanje uticaja koji 2% kamate ima na ukupnu sumu.
   Tih 5% što se odmah plati je 5000, znači ovih 2% je još manje, znači “sića”, ne može da bude strašno
2. Previđanje da se rata vremenom smanjuje i da je samo prvog meseca 5000

Od ova dva faktora, drugi je cenim ključni. Čovek u glavi kapira “aha, platio sam 5000, pa puta 20, pa to malo kamate…”. Al’ zamalo na kvadrat.

Procentualna umesto fiksne rate je ključ “dužničkog ropstva”, pošto višestruko povećava period otplate kredita.

Ako taj faktor izbacimo i pretpostavimo da dužnik redovno svakog meseca plati 5k dinara, onda to izgleda ovako:

Dinamika otplate 100k din, sa fiksnom ratom od 5k i kamatom od 2%

U ovom slučaju se kompletan kredit isplati za 2 godine, a ukupna plaćena suma je 125.000 dinara, tj. dvogodišnja efektivna kamata je 25%.

Crv sumnje mi je Grbin komentar da nije uspeo da cifre ugradi u Excelove finansijske module, pa sam skeptičan da tu nema još neke zvrčke u priči, te će uslediti još po koja poseta banci, da probam da iskopam ima li još neki skriveni trošak.

Ako nema, onda ovo deluje kao prihvatljiva stvar (25% na dve godine).

Vabi me Sony Bravia 40″, pa sad gledam kako da pazarim. Opcije su:

1. gotovinski kredit
2. potrošački kredit
3. kreditna kartica

Još uvek istražujem šta je tu najpovoljnije na period od 1–2 godine. Nekako naginjem ka kartici, deluje mi kada se jednom završi priča oko uzimanja kasnije nema peripetija sa administracijom i jednostavno je otplatiti višak — ako uleti neka dobra tezga ili prodam 100 postera neke od mojih fotografija :).

Kakva su iskustva, ima li neko preporuku?

Po bankama ima raznih laganja i mazanja (oko kartica), ali se nekako svodi na sledeće:

• kamata na mesečnom nivou je 1.9% do 2%
• godišnja članarina je od besplatno do 2000din
• kreditni limiti su 4 do 6 plata
• neke od kartica imaju čip a neke nemaju

Naravno, kombinacija svih povoljnih uslova ne postoji već nešto je negde manje, a neka druga stavka veća.

Za kredite nisam još gledao.

Ta se praksa nastavila i kasnije, posle rata, šikaniranjem, zabranom ulaska itd. Mnogi od tih profesora su tada imali moju punu podršku za sve što su radili i što su pokušavali da sačuvaju ugled fakulteta i uopšte profesorskog zvanja. Jedan od njih je bio i profesor Dr Jovan Radunović, koji je u to vreme govorio ovo:

Mislim da neko želi da se ETF kazni zbog toga što je obrazovao izvanredne stručnjake koji su mislili svojom glavom i što su im i predmetni nastavnici bili takvi

Šta se desilo u međuvremenu moj profesore?

• Kako je moguće da Vi stavite svoj potpis na ovakav sramni udbaški akt?
• Je l’ hoćete da naslednicima tadašnjeg DB-a olakšate posao?
• Da mogu legalno i bez muke Vašim naslednicima kontrolisati prepisku?
• Da li je ovo primer koji dajete svojim studentima, da treba biti ponizni građanin koji ne sme ništa loše da pomisli niti napiše, jer će Veliki Brat to saznati i preventivno delovati?

Neka vas je sram, ako stida imate.