Setite se ovoga kada za nekoliko meseci budete držali olovku iznad glasačkog listića.

Ovo je moje prvo iskustvo sa Appleovim događajima i blago rečeno sam oduševljen. Organizacija je izuzetna: postavili su svoju wi-fi mrežu koja je lepo radila, tokom čitavog dana je bilo da se uzme vode/kafe/čajeva/sokova i nešto sitno gricne, ručak je bio odličan, sa širokom lepezom jela, a na kraju dana je poslužen šampanjac i nekoliko vrsta sira.

Predavači su Appleovi Developer Evangelisti, ljudi čiji je posao da komuniciraju sa programerima koji rade na Apple platformama, da im pomažu kada zapadnu u probleme i čak da direktno rešavaju probleme u kodu. Naravno, za tako nešto najčešće morate fizički biti blizu njih. E tu leži najveća vrednost ovakvih konferencija — znate gde su i znate da su došli upravo da bi razgovarali sa vama. Stoga spremite materijal, stidljivost u džep i samo napred. Naravno, trebalo bi da znate u čemu je svako od njih najjači i onda priđete onome čija vas oblast zanima.

Ono što me iznenadilo je da su na ovoj konferenciji organizovali i ad-hoc Lab: nekoliko stolova gde možete da se prijavite i razgovarate sa nekim od njih, 1-na-1. Znam iz priča drugih developera da je najveća vrednost WWDC-a upravo ta Lab sekcija te sam se stoga momentalno zaputio da se prijavim.

Prevashodno me zanimao UI review i zapao sam kod Johna Geleynsea, koji je sada Director celog ovog sektora u Appleu, a specijalnost mu je UI. John je prosto fenomenalan. Pokazao sam mu dve svoje aplikacije i dobio toliko dobrih saveta i ideja u 15-20min da sam ostao u čudu. Kakvom mi je samo brzinom čovek istamburao postojeći UI, nacrtao na papiru šta bi i kako promenio, šta bi dodao, ideje mu naviru brže nego što može da nacrta. Zadivljujuće.
Ivan Vasić  i Ivan Košutić imaju slične utiske.

Predavanja su bila odlična, što korisna, što inspirativna. Tamo negde u decembru / januaru Apple će sigurno objaviti video snimke ovih predavanja, a do tada možete pročitati vrlo detaljne opise predavanja Marka Kawana, Michaela Jurewitza i Allana Schaffera (svaka čast Oleu za ovako detaljne postove).

Nadam se da će prilika za ovakve stvari biti još.

Srbija je izgubila sve šanse da sačuva Kosovo u svojim okvirima 1997-e kada je bila i poslednja prilika da se aktivno traži ulazak u Partnerstvo za Mir. Tu opciju je zagovarao i tadašnji prvi čovek vojske. Dotični je smenjen, a zamena mu je bila…pa znamo već.

Rezultat 1998/99 je bombardovanje Srbije, gubljenje Kosova u tom ratu i tu je kraj te priče.

Čin drugi

Ono što nije bilo gotovo je finalni status i finalno razgraničenje sa Kosovom. 2002-e je bila aktuelna ideja o podeli Kosova, između ostalog spominjana i iz usta premijera. Ništa od toga nije bilo jer je isti ubijen, a njegov naslednik je uspešno vratio mitomaniju u srpsku politiku.

Rezultat je proglašenje nezavisnosti Kosova 2008-e. I tu je kraj i te priče.

Čin treći

Naslednici mitomana su nastavili sa istom pričom i istom politikom, bez ikakve promene. Personifikovani u onom kikireznom liku i dalje mitomane o nekakvoj borbi za očuvanje nečega što odavno nije naše. Podržavaju balvan revolucije i ohrabruju ljude da istraju i da će na kraju uspeti.

Rezultat će bojim se biti isti kao i sa Krajinom 1995-e, samo što se nadam da će se ova sadašnja vlast barem potruditi da te ljude prihvati na normalniji način od onoga kako je krajinske Srbe dočekala Miloševićeva vlast.

…

Ova zemlja, ovaj narod i vlast koju redovno i bez greške svaki puta bira — ama baš ništa nisu naučili iz istorije. Ajde da razumem da ih mrzi da čitaju debele knjige, ali da nisu ništa naučili iz ovoga što im je bilo pred nosom dok su rasli, e to je već neoprostivo.

2.3GHz quad-core procesor, Sandy Bridge platforma, 8GB memorije, sve to na 15″ sa hi-res antiglare ekranom (1680x1050 umesto standardnih 1440x900). Računar je izuzetan, radi vrlo tiho, zanemarljivo se greje i uopšte predstavlja onako baš vidljivo unapređenje u odnosu na stariji model. Što je i normalno, je l’ te. :)

Stari MBP 3,1 je na prodaju, kao i fenomenalni Intel 510 series SSD disk, koji sam dobio uz ovaj novi MBP, ali ga ipak neću zadržati obzirom da već imam SSD iz starog modela. Javite se ako ste zainteresovani.

Obzirom da pratim dosta Cocoa programera na Twitteru, nije bilo teško primetiti oduševljenje koje je pratila instalacija SSD diska u razne generacije Macbook (Pro) i iMac i Mac Pro računara. Moj Macbook Pro je model 3,1 iz 2007-e. Ubacio mu odavno 4GB memorije, zamenio sam početni 120GB disk sa 500GB WD modelom (znatno tiši od prethodnika). Snow Leopard je doneo primetno bolji rad računara u odnosu na Leopard OS. No sporost hard diska prosto ništa nije moglo da promeni — radi kako radi i to je to.

Kada su se pojavili novi Macbook Airovi u iStyleu, igrao sam se malo čekajući bioskopsku predstavu u Koloseju. Ono je neverovatno — 11″ model 1.4GHz C2Duo (ja imam 2.2) i 2GB memorije (ja imam 4) je radio toliko brzo da je moj MBP delovao kao Trabant pored, recimo nekog novog Golfa. :) Zapanjujuće koliko ta mala čekanja na startovanje programa umeju da pokvare opšti utisak o brzini.

Zvezda predstave

Posle toga sam presekao i naručio najčešće hvaljeni disk u Mac svetu — OWC Mercury Extreme Pro SSD od 120GB (na cenu od 250$ ovde kod nas još ide i oko 42€ dažbina). Sa eBaya sam pokupio neki jeftini caddy i jedno mesec dana kasnije od naručivanja krenuo u operaciju SSD.

Prvi korak je da se prebaci OS. Očistio sam WD disk tako da je samo Mac OS ostao na njemu, prebacivši sve svoje podatke (filmovi, muzika itd) na eksterni disk. Bitno je bilo da smanjim zauzeće prostora na disku na ispod 100GB. Onda sledi Time Machine backup, za svaki slučaj.
Zatim sam SuperDuper! programom napravio repliku sistema sa WD-a na SSD. Testirao sam startovanje računara sa SSD-a i to je bilo to.

Prateći uputstva sa iFixit.com sajta, otvorio sam računar, izvadio DVD drive (beskorisna sprava, nisam ga koristio više od godinu dana), na njegovo mesto ubacio caddy sa spomenutim HDD-om od 500GB, a na mesto diska ubacio SSD. Zatvorio sve nazad i pokrenuo računar. Malo je reći koliko sam bio oduševljen brzinom rada. Najbolje je da se to lepo pokaže jednim finim filmom. :)

Click here to view the embedded video.

Sam start računara traje oko 30s (ne sećam se koliko je bilo ranije). Fascinantno počinje od trenutka kada se pojavi plavi ekran, pošto od tada pa do momenta kada su se svi on-login programi startovali prođe 5-6s. Šta god da pokrenem sa diska, učita se za 1-2s, najčešće za sekund ili manje. Vidi se na snimku da se i iPhoto startuje očas posla a da učitavanje slika (koje ide sa HDD-a) pravi prvu veću pauzu. iMovie, koji je prilično spor kada se učitava sa HDD-a ovde “iskoči” za šaku sekundi.
Kada u Xcodeu okinem Cmd+1 — što mi je komanda za Accessorizer — dotični program se startuje za manje od sekunde i već je spreman za rad.

I posle par meseci korišćenja se i dalje oduševljavam koliko brzo sve ovo radi. Notebook računar sa kraja 2007-e radi brže nego bilo šta izašlo prošle godine a što nema SSD. Nadam se da je ova mala demonstracija pokazala koliko ovo vredi. Svaku paru koju date za njega.

Na kraju bitna napomena — nije svaki SSD disk isti. Ekstremno je bitno kakav je kontroler i koja je generacija. No to je naširoka priča — preporučujem da pratite anandtech.com jer će u narednih par meseci izaći nova generacija SSD-a bazirana na Sandforce SF-2X00 kontrolerima gde su brzine takve da SATA 3Gbps konektori na ploči postaju sporiji od ovih diskova. Evo jedan fini teaser a vi obratite pažnju da su novi diskovi i do 50x brži od raznih zastarelih Kingstona koji se kod nas prodaju za ne tako sitne pare. Još neke korisne linkove sam skupio pa čitajte i pazite šta kupujete.

Ko zna, možda zaista i jeste bilo mutnih radnji, no to je tema za neke druge organe države. Ja sam takođe reagovao na taj način, prosto je cifra za 25k€ za viđeni sajt bila ogromna. Na prvi pogled. Posle par dana, misli se slegnu.

Ljudi koji se ne bave ovim poslom — i uopšte poslovima vezanim za web, softver i slične stvari koje ne uključuju opipljive stvari — nemaju šanse da shvate koliko tu zaista ima posla. A pošto se webom bavi ko stigne, cene za sajtove su postale toliko mizerne da kada potencijalnom klijentu kažem da ovakav sajt recimo košta 5000€ (da ne idemo na cifru od 25k) 95% njih će me bledo gledati.

Non-IT ljudi ne mogu da shvate zašto taj proizvod toliko košta jer oni vide i cene samo finalni proizvod. Ja sam recimo dosta davno imao slučaj da sajt od *bukvalno* 5 web stranica, svaka veličine jednog ekrana, košta 2000 DEM po mojoj proceni. Bledi pogled je upravo ono što sam dobio, a od posla naravno nije bilo ništa. Čovek prosto nije mogao da shvati da će u tom slučaju recimo samo skupljanje i obrada materijala uzeti više od 50% ukupnog vremena. Za njega to prosto nije ulazilo u krajnju cifru.

A ko god je web radio kao freelancing u Srbiji će se sigurno prepoznati u primerima koji slede…

• Inicijalni razgovori telefonom — “treba nam mali sajt, par proizvoda i telefon i adresa, brzo ćemo to” (dočeka te katalog od 50 strana)
• Prikupljanje materijala — “evo ti naš katalog proizvoda, imamo prekucano” (srpskih slova nigde ili očajno formatirano, slike će biti već koliko sutra)
• Mnogobrojni odlasci (putarine, gorivo, hrana itd.) kod klijenta — “uh, imamo slike spremljene kod Mileta u fioci, ali Mile nije baš sad tu, stiže u toku dana”
• Usaglašavanje i prilagođavanje terminima klijenta — “super što si došao, samo da završim nešto u servisu i tvoj sam” (čekanje od 2h)
• Nacrti i testiranje, razne varijante dizajna i funkcionalnosti — “e, ovo je dobro, samo znaš, mi imamo 5 vrsta navoja ovde a tebi se vidi samo jedna” (peti dolazak, prvi put čujem za to)
• Ujurivanje plaćanja — “stižu mi uplate u ponedeljak, dobiješ narednu ratu do srede”

Mogu ovako doveka. Dugo sam se bavio tim poslom i čak i kada su klijenti normalni, razumni ljudi, uvek se ispostavi da je sam konkretan rad vrlo mala stavka u ukupno potrošenom vremenu za bilo koji projekat. A ne naplaćuje se proizvod, naplaćuje se totalno potrošeno vreme. Utrošeni sati * cena po satu, to je vrednost posla.

Merenje utrošenog vremena, kada se dobro uradi, pokaže ponekad zapanjujuće stvari — u iOS aplikaciji koju sada radim email prepiska i par sastanaka su trajali skoro 10% vremena procenjenih sati za posao, dok je pomoć u kreiranju i testiranju service API-a (koji nije moj deo posla) oduzeo 14% vremena. Što će reći da sam četvrtinu procenjenih sati potrošio bez da sam i pipnuo Xcode. (sreća te sam ovu lekciju davno naučio, pa pri procenjivanju uračunavam i ovakve stavke)

Zbog toga je a-priori omaložavanje cene za dati sajt od 25.000€ pucanje u nogu nama samima: web developerima i programerima raznih fela. Kamo lepe sreće da sajtovi uobičajeno koštaju toliko. U Srbiji svi znaju da su advokatske i (privatne) zdravstvene usluge skupe, a taj web — ma to je sića, završi se brzo. A za to smo sami krivi, što pristajemo na sulude cene i što ovako reagujemo kada neko drugi uspe da uzme lepe pare za web sajt. Dok tako pristupamo svom poslu, cena radnog sata će nam biti manja od molera, vodoinstalatera i sličnih zanimanja. Jer su se oni izborili za poštenu cenu svog posla, mi nismo.

To je godina u kojoj je Ana na svet donela našeg drugog dečaka, tako da kakva god bila na nekom drugom planu, to je divna godina bez ikakve sumnje. Časlav lepo raste i po drugi put imam privilegiju da uživam i radujem se zajedno sa bebom dok otkriva svet oko sebe. Sve te toliko proste i obične stvari nama odraslima, postaju neverovatne kada se dožive zajedno s njim. Kada recimo ujutro podignem venecijaner u njegovoj sobi a njegove oke se iznenađeno rašire a lice ozari osmehom kada me ugleda. Ili kada mu kapljica kiše padne na nos sa grane drveta pa skupi okice pokušavajući da fokusira i vidi šta to bi. Ili kad prvi put uspe da uhvati moj prst. Ili kad zatrese zvečku i onda zadivljeno pogleda u mene da podeli radost zbog tog novog iskustva. Ili kada idemo autoputem pa prolazimo ispod nadvožnjaka i na jedan tren se svetlost smanji a on se izbeči i gleda šta to bi. Ili…

Aleksa ga je divno prihvatio. Da mi je neko pričao da će dečak od tri godine ostaviti omiljenu igricu na iPadu i trčati do kreveca da priča sa bebom jer ona plače…Teško da bi bolje moglo biti.

Poslovno, ovo je godina koja je mogla biti i mnogo bolja. Mnogo, mnogo bolja. Nesposobna vlada ove zemlje nema pojma kako da nas izvuče iz mulja u kome se nalazimo, nema nikakvu strategiju niti viziju kakva bi ekonomija ove zemlje trebala biti.

Ovo je godina kada sam pokušao da otvorim svoju prvu firmu i odustao istog momenta, pošto ne startujem sa nule, već sa –84.000 dinara (a da sam to pokušao pre 2 meseca bilo bi –260.000din) i svakog meseca sam automatski dodatno u minusu barem 24.000 dinara, pre nego što sam išta zaradio (tačnije nebitno je da li posla uopšte imam). Možda sam ja naivan, ali mi to nikako ne deluje normalno. U zemlji u kojoj je 160.000 ljudi ostalo bez posla u privatnom sektoru, gde raste broj preduzetnika koji oduzimaju sebi život zato što su u dugovima i biznis im propada — izvršna vlast povećava količinu nameta ka onima koji se usude da nešto pokrenu i sklone sebe i možda još po nekog sa Biroa za nezaposlene.
Ako u vlasti uopšte ima nekoga zainteresovanog da nešto dobro uradi, preporučujem da počnu od ovog teksta o pokretačkoj snazi nemačke privrede i ovog primera munjevitog preobražaja pravno-ekonomskog sistema čitave jedne zemlje.
(Dok su Estonci imali Marta Laara, mi smo ubili Zorana Đinđića i dva puta birali Koštunicu. O ovim smetenjacima koji su ga smenili, ne vredi ni trošiti reči. Tuga.)

Lično u 2011-oj očekujem još gomilu lepih porodičnih momenata za pamćenje.

Poslovno ne očekujem ama baš ništa. Radiću puno kao i ove godine (vrlo verovatno i više nego ove godine) ali sam očekivanja ukinuo. U zemlji gde 80% glasova čvrsto drže nesposobni i nesposobniji, nadati se boljitku je nepotrebno opterećenje.

U Novom Sadu je nedavno održano takmičenje “Veliki majstori paprikaša”. Pošto je treći sudija iznenada otkazao učešće zbog bolesti, umesto njega su nagovorili Peru (sudija #3), koji je uzbuđeno stajao kraj sudijskog stola pred sam početak takmicenja.
Uveravali su ga da paprikaš nije nešto naročito ljut, a on je pristao najviše zato što će uz degustaciju biti točene neograničene količine piva.

Komentari sudija su u prilogu.

Mađarski paprikaš # 1 — Andrašova ljuta guja…

Sudija # 1 — Malo previše paradajza. Zanimljiv šmek!
Sudija # 2 — Fin, blag ukus paradajza. Jako blag.
Sudija # 3 (Pera) — Gospode Bože, šta je ovo? Ovim se može skidati farba sa puta. Trebala su mi dva piva da ugasim vatru u ustima. Nadam se da je ovaj najgori. Ovi Mađari su ludi!

Mađarski paprikaš # 2 — Mirkov mlazni auspuh…

Sudija # 1 — Dimljen, sa blagim ukusom svinjetine. Pomalo ljutne horgoška paprika.
Sudija # 2 — Uzbuđujući ukus roštilja. Treba malo više ljute paprike da bi bio shvaćen ozbiljno.
Sudija # 3 — Sklanjajte ovo od dohvata dece. Ne znam šta ovde treba da osetim osim bola. Morao sam da se odbranim od dvoje ljudi koji su hteli da mi pruže veštačko disanje. Doterali su još piva kad su mi videli lice.

Mađarski paprikaš # 3 — Izgore štala…

Sudija # 1 — Odličan vatrogasni paprikaš. Odličan smek.
Sudija # 2 — Malo preslan, odlično upotrebljena paprika.
Sudija # 3 — Zovite službu za radiološko-biološko-hemijsku dekontaminaciju. Našao sam izliv uranijuma. U nosu mi je kao da sam ušmrkao čistač WC šolje. Svi već znaju šta treba da rade. Donose još piva dok se nisam zapalio. Konobarica me je opalila po leđima tako da mi je kičma sada sa prednje strane grudnog koša. Polako me hvata svo to pivo koje sam do sada popio.

Mađarski paprikaš # 4 — Crna magija…

Sudija # 1 — Crni paprikaš sa skoro nimalo začina. Razočarajuće.
Sudija # 2 — Blagi ukus limuna u crnom paprikašu. Dobar kao prilog za ribu ili druga blaga jela. Nije neki paprikaš.
Sudija # 3 — Osetio sam kako mi nešto grebe po jeziku ali nisam osetio bilo kakav ukus. Mogu li se spaliti receptori za ukus? Eržika, konobarica, već stoji iza mene sa svežim pivom. Da li od piva ali ta žena od 150 kila počinje da izgleda privlačno, baš kao i ovaj nuklearni otpad kojeg jedem. Da li je paprikaš afrodizijak?

Mađarski paprikaš # 5 Maricina živa vatra .

Sudija # 1 — Mesnati, jak paprikaš. Sveže samlevena paprika daje značajan smek. Jako impresivno!
Sudija # 2 — Paprikaš sa mlevenom govedinom, nedostaje malo više paradajza. Moram priznati da Horgoška ljuta paprika ostavlja jak utisak!
Sudija # 3 — Uši mi zvone, znoj curi niz čelo i više ne mogu da fokusiram očima. Prdnuo sam i četvoro ljudi iza mene je zatražilo medicinsku pomoć. Takmičarka se malo uvredila kad sam rekao da mi je njen paprikaš oštetio mozak. Eržika mi je spasila jezik tako što mi je sipala pivo na njega direktno iz bokala. Pitam se da li sam potpuno spržio usne? Strašno me nervira što su me ostale sudije zamolile da prestanem da urlam.

Mađarski paprikaš # 6 — Verin vegetarijanski…

Sudija # 1 — Tanak ali hrabar vegetarijanski paprikaš. Dobar omer začina i paprike.
Sudija # 2 — Najbolji do sada. Agresivna upotreba paprika, luka i začina. Izvanredan.
Sudija # 3 — Creva su mi sada ravna cev ispunjena gasovitim, sumpornim plamenovima. Usrao sam se kad sam prdnuo i strahujem da sam progoreo i stolicu. Niko neće da stoji iza mene osim Eržike. Više ne osećam usne. Morao sam da odem u WC i obrišem dupe snežnim kornetom.

Mađarski paprikaš # 7 — Urlajuća senzacija…

Sudija # 1 — Osrednji paprikaš koji se previše oslanja na konzerviranu papriku.
Sudija # 2 — Oh-ho. Ima ukus kao da je kuvar u zadnji čas ubacio konzervu paprike. Moram napomenuti da sam zabrinut za sudiju broj 3. čini mi se da je u mukama jer nekontrolisano psuje.
Sudija # 3 — Mogao bi mi staviti granatu u usta, izvući iglu i ja opet ne bih ništa osetio. Izgubio sam vid u jednom oku, a svet zvuči kao da je sačinjen od tekuće vode. Košulja mi je prekrivena paprikašom koji mi je neprimećeno iscurio iz usta. Gaće su mi pune lave koja se slaže sa mojom košuljom. Bar će na obdukciji znati šta me je ubilo. Odlučio sam da prestanem da dišem jer je strahovito bolno. Ionako ne dobijam nimalo kiseonika. Ako mi zatreba vazduha, usisaću ga kroz rupu od 8 cm koja se otvorila na stomaku.

Mađarski paprikaš # 8 — Atilin zavrtač noktiju…

Sudija # 1 — Perfektan završetak. Ovaj paprikaš je odlično smišljen. Ne previše smeo, ali dovoljno da označi svoje prisustvo.
Sudija # 2 — Ovaj poslednji je dobar, izbalansiran paprikaš. Niti blag, niti ljut. Nažalost veći deo je izgubljen kada je sudija broj 3 prdnuo, izgubio svest, pao na leđa i prosuo lonac paprikaša na sebe. Ne znam hoće li preživeti. Jadnik, ko zna kako bi se poneo da je okusio pravi ljuti paprikaš?
Sudija # 3 — [nema izveštaja]

Srce mi se steglo kada sam video da Troicki izlazi na poslednji meč. Ozeb’o sam k’o na februarskom mrazu kada je prvi servis gem nastavio onako kako je išlo u 3 i po seta dubla juče — ama baš nikako. Troicki bez prvog servisa protiv Llodre u životnoj singl formi (razbucao nedavno nekoliko velikih imena na Mastersu u Parizu) — nade su mi bile u crvenom.

Ono što nisam očekivao nikako je Murray-evski nivo (a to znači najbolji na svetu) passing shota. Viktor je do očajanja doveo Llodru, čoveka kome je servis-volej sve i sva u igri. Ne znam statistiku, ali mi deluje da ga je Viktor prošao u jedno 80% pokušaja. Fascinantno, totalno. Viktor Troicki je odigrao meč karijere, meč za koji je trebalo imati mnogo muda, pogotovo posle velikog razočarenja juče. Ovo danas je bilo kao u snu.

Da ne zaboravim i fenomenalnog Novaka Ɖokovića, koji je oba svoja meča odigrao na tako vrhunskom nivou da deluje kao da se čitave sezone spremao samo za ovo finale. Fenomenalno koncentrisan i napaljen, demonstrirao je silu i pokazao da je u ovoj grupi tenisera totalno bez premca.

Žao mi je Janka, koji je imao loš dan u petak, no ne zaboravljam dve čudesno vredne pobede u polufinalu protiv Čeha — zbrisao je finalistu Wimbledona i top 10 igrača Berdiha kao i uvek nenormalno napaljenog (kad igra za reprezentaciju) Štepaneka i uz Novakov strašno psihički težak meč protiv Berdiha doneo prolaz u ovo finale.

Nenad Zimonjić zaokružuje ovaj tim. Nenad je nekako uvek u senci, ali kao najstariji uvek ima šta da savetuje i pomogne — danas je dva puta selektoru Obradoviću nešto govorio tokom Novakovog meča, nesumnjivo stvari koje je primetio kao slabosti kod Monfilsa. Živo me zanima kako će naredne godine on i Llodra funkcionisati kao dubl i nadam se da će konačno uspeti da osvoji Australian Open.

Šta posle ovoga?

Kada si ovako visoko, na samom vrhu, nema se više gde nagore, a mnogo je teško tu ostati, pogotovo kada se mora igrati protiv slabijih selekcija. Psihički je teško napaliti se na takve mečeve posle ovoga. No to je tako i nema se gde — u martu igramo u Areni protiv Indije a nakon toga videćemo kuda i kako. Sada kada je đana skinuta i Salatara je konačno naša, ostaje mi samo da se nadam da ću u Beogradu gledati i strašnu Španiju, naravno sa zdravim i pravim Rafaelom. Pa da vidimo da li će i njega boleti glava od buke u Beogradskoj Areni, kao što meni zveči kojih par sati nakon izlaska odatle. I Švajcarsku naravno, ali sumnjam da Rogera Davis Cup dovoljno zanima, po svim izjavama zanimaju ga samo Grand Slamovi i Olimpijske Igre. No, nada postoji. I još mnogo, mnogo tenisa za čisto uživanje.

Tenis je sport u kome možeš da vodiš 6:0 6:0 5:0 40:0 i da izgubiš meč. Ovo je sport u kome do poslednjeg poena mora da se igra koncentrisano i sigurno, nikada ništa nije gotovo. Zato volim tenis (a iz istog razloga i odbojku) jer nema vremenskog ograničenja i nema zvonka spasića koji će te nagraditi što si 60–70% meča odigrao vrhunski a ostatak čekao da prođe vreme. Ovo je sport za glavu isto koliko i za mišiće, ovo je sport za gladijatore.

Click here to view the embedded video.

Moja Srbija je šampion sveta u takvom sportu i ja ne mogu biti sportski srećniji od ovoga.

Zoran Ɖinđić je jedan od tih ljudi. Godinama satanizovan od strane Miloševićeve i Šešeljeve vlasti, u svom narodu za koga je tako mnogo radio nikada nije bio cenjen, nikada nije bio priznat. Od mnogih svojih prijatelja sam čuo da su prvi zaista slušali šta je pričao u onih 3 dana žalosti nakon njegovog ubistva. Danas ga se uglavnom setimo 12. marta, što je meni previše tužno. Ja ga se radije sećam sa govornice na Terazijama u zimu ’96/97 ili na protestima Saveza za promene, sa otvaranja Beogradskog maratona ’97, sa otvaranja prve Sinergije u Sava centru. Sećam se beskrajne energije i optimizma, onog “nikada nije toliko crno da ne može da se nešto uradi”. I pored sve satanizacije, do svoje smrti je neumorno radio na tome da Srbija postane bolje društvo. Bolje društvo je bio njegov primarni cilj, ne plate, penzije i ne znam šta.

Zato je za mene Zoran Ɖinđić najveći car. Nadam se da će za dobar deo vas koji ste ovo pročitali biti isto. Čak i ako imate loše mišljenje o njemu, potrošite nešto vremena da pročitate nešto od njegovih intervjua, pogotovo neposredno pre smrti. Iznenadićete se.