15 godina web škrabanja, deo drugi

(deo prvi, ako ste propustili)

Kada sam se u julu ’99-te vra­tio u Beo­grad, situ­a­cija mi nije bila nimalo ruži­ča­sta. Plan da zavr­šim ETF pre odla­ska u voj­sku se ras­pr­šio. Para skoro pa da nije ni bilo, imao sam otpri­like za 2–3 meseca sta­na­rine (nas troje bilo u 1.5 sob­nom stanu, što je pomo­glo da ne bude za samo 1 mesec). Sezam je pita­nje web mastera odavno rešio, da se vra­ćam tamo morao bih da se guram, a to nisam hteo.

Kre­nuo sam u vode slo­bod­nog strelca. Slao mai­love, obi­la­zio razne firme nudeći web usluge — znao sam dosta ljudi preko Sezama. Bilo tu par sit­nih poslova, pa se krpilo i kre­talo na bolje.

I onda onako izne­buha, dvesic@sezam mi poša­lje mail da se javim nekom čoveku, traži ASP pro­gra­mere. Dejana sam tada znao samo vir­tu­elno, kroz disku­sije u Seza­mo­vim kon­fe­ren­ci­jama. Taj jedan mail će na moj poslovni put imati zna­čajne posle­dice, jer se evo već 10-ta godina vrtim u tom istom krugu ljudi. :)

cyber­PI­XIE dot-com

Čovek koji je tra­žio ASP pro­gra­mere je bio Nenad Hrnjak, poznat u raz­nim kru­go­vima i kao Neša Pile ili kao Hrčak. K’o Nešu ne zna, pitam se da li je ikada išta radio u Beo­gradu u IT indu­striji :) — šta bi on tek mogao da napiše na temu IT-a u Srbiji 90-tih i kasnije…

Pozo­vem dati broj, kaže mi Neša da dođem u tada­šnje pro­sto­rije AB Softa (ne znam da li su još tamo) u zgradi JRB-a u Kneza Miloša, na pot­kro­vlje. JRB (Jugo­slo­ven­sko Rečno Bro­dar­stvo) je bila firma čije su kan­ce­la­rije izgle­dale kao iz soc-real fil­mova 70-tih — tro­šni ormani, uleg­nuti sto­lovi, vrljave sto­lice. Blago rečeno nere­pre­zen­ta­tivno. A kad to pro­đeš i uđeš u pot­kro­vlje gde je AB Soft, k’o na dru­goj pla­neti — mode­ran name­štaj, tapa­ci­ran pod, svuda raču­nari, zuje ser­veri, ludilo.

Uđem i tra­žim gde je Nenad Hrnjak — niko nema pojma. Nisam mogao da veru­jem, dve osobe pitam, od kojih jedna sekre­ta­rica koja prima stranke i morala bi da zna sve u firmi, pojma nemaju ko je taj Hrnjak. U tom momentu izlazi neki bra­dati lik i čuje šta pri­čam “ma traži Nešu Pileta, eno ga tamo u posled­njoj kan­ce­la­riji” i pro­duži dalje. “Nešu Pileta, aaaa, što ne reče odmah…” Bih ja, da sam znao. Uđem u kan­ce­la­riju, kad ono neko pove­liko pile, 10-tak cm višlje od mene. Razlog za nadi­mak — feno­me­nalni Chic­ken Lines, totalna pre­po­ruka za igricu. No, to sam saznao dosta kasnije…

Koji je to raz­go­vor za posao bio. U Sezamu su me pitali sve po pro­pisu, šta sam radio, šta znam, zašto mislim da bih ja bio prava osoba za dati posao itd. Pre toga mi uredno ispri­čali šta se od novo­za­po­sle­nog oče­kuje, sve neka oče­ki­vana i nor­malna priča. Ovde prvo pojma nisam imao šta je posao. Niti mi je Neša išta posebno rekao. Pitao me ko sam i šta sam, gde sam i šta radio i onda me pitao

• “Hoćeš da radiš za mene?”
• Ja ono “a šta je posao?”
• “Ma je l’ hoćeš ti da radiš ili nećeš?”
• “Hoću, samo ne znam šta je posao, gde se radi, koji su uslovi..”
• “Ovde se radi, pravi se neki web, ASP i SQL. Hoćeš da radiš ili ne?”

I tako ti se mi pre­ga­njamo, ja poku­ša­vam da isko­pam deta­lje, a on da ih sakrije. o SQL-u skoro nisam ništa znao, ASP sam radio u Sezamu. To i kažem i pri­sta­nem, na polu nevi­đeno. Kaže mi čovek platu (jako dobra, 70% veća nego kad sam oti­šao iz Sezama), ali da prvo moram da ura­dim neki web sajt na temu koju mi je zadao, da vidi šta i kako radim. Imao sam dve nede­lje ili tako nešto. Napra­vim ja to za 4 dana, cin­cu­li­rao malo i poslao čoveku.

Pozove me on, kaže “odli­čan kod, pravi šuster­ski” :D Mal’ ne padoh na pod od smeha, niko mi nikada nije tako oce­nio kod. Lepo slo­žen, oči­gledno ručno pisan, lepo uvu­čen i sre­đen, te stoga šuster­ski. U tom momentu i dalje ne znam šta ću tačno raditi. Ispo­stavi se da je bila još jedna ekipa (njih dvo­jica) koja je kon­ku­ri­sala za posao i isto ura­dila web sajt na zadatu temu. Budemo ti mi tako pri­mljeni sva tro­jica. Druga dvo­jica su bili Olja Man­dić i Nenad Rogić.

I konačno saznam šta je posao. Firma je Inter­net star­tup, osni­vači su naši ljudi iz Čikaga, a iza­brano ime je bilo cyber­PI­XIE. Zada­tak nas tro­jice je bio da za tri meseca napra­vimo pro­to­tip web-based sistema koji bi radio kako na web sajtu tako i na touch-screen tabletu. Ideja je bila da se naprave ti neki touch ter­mi­nali koji bi sta­jali u hote­lima, resto­ra­nima, aero­dro­mima. Ljudi bi tu mogli da naru­čuju hranu, rezer­višu usluge (maser, taxi, avi­on­ska karta, bilo šta što ima u sistemu). Kori­šće­njem sku­pljaju poene, koji im onda donose popu­ste itd.

Je l’ znate vi ljudi koji je to meni bio sajens fikšn. Touch screen tablet sa web inter­fej­som i wi-fi vezom, pove­zan u glo­balni web ser­vis. I sve to 1999-te. Kakav iPad, pa ja sam pra­vio takve stvari pre 10 godina. ;) Napa­lio sam se na priču toliko da sam noću tara­bao MS SQL, danju kodi­rao ASP stra­nice, menjao sva­kih 10 dana pola koda, kako šta ska­pi­ram da može bolje i nau­čim taj SQL. Baš mi bilo stalo da to dobro uradim.

Nisam rekao naj­bo­lji deo priče: tablet još nije ni posto­jao. Tek je bio u pla­no­vima, pra­vljeni tada neki pro­to­ti­povi gde pola delova još uvek nije radilo. Spravu je radio Nati­o­nal Semi­con­duc­tors, sa kojim je posto­jao deal da cyber­PI­XIE dobije prve beta pri­merke a da se u pro­daju krene zajedno sa ovim web siste­mom. Talji­gamo mi tako taj pro­je­kat, ali veliki posao, te nikako da ga zavr­šimo u neku celinu koja bi radila, u obič­nom bro­wseru. Iz Čikaga poči­nje pri­ti­ska­nje, treba da se pokaže rezul­tat, jer oni idu na raz­go­vor sa mogu­ćim finan­si­je­rima. O angel i ven­ture kapi­talu tada pojma nisam imao, sve mi je to bilo strano, ali đavol­ski uzbudljivo.

Tako ti mi uba­cimo u naj­višu brzinu, u neko­liko dana zateg­nemo konce, našmin­kamo i poša­ljemo u Čikago. Dobi­jemo zeleno sve­tlo za nasta­vak priče. Širi se i menja ekipa, što ovde što u Čikagu. U firmu dolazi Pleki, danas CEO GTECH Beo­grad (do 2007-te se zvalo BEG Fin­soft). Neša Hrnjak pre­lazi u dotični BEG Fin­soft, a Pleki postaje direk­tor cyber­PI­XIEa. Nenad Rogić odlazi u Tele­tra­der. Olja ostaje, dolazi još neko­liko ljudi. Ja sam naj­više posla ima oko istog onog ASP-based weba i tu sam baš pošteno radio. Cilj je bio da se napravi dovoljno mate­ri­jala i pro­i­zvod uzna­pre­duje dovoljno da dostig­nemo drugu rundu finan­si­ra­nja. Sećam se da smo štam­pali kom­ple­tan ASP source code (300+ A4 stra­nica) i kom­ple­tan SQL data model (par kva­drat­nih metara tabela i veza između njih) i to slali poštom u Čikago.

Koji dan kasnije stižu vesti: zna­čajne pare dobi­jene (nisam sigu­ran, mislim da se radilo o nekih $5M), glavni inve­sti­tor SONIC­blue, neka­da­šnji S3 Inc., isti oni čiju sam gra­fičku imao u svom prvom računaru.

Iz Čikaga tada stižu i zver­ske mašine. Nikada, ali nikada u životu nisam doži­veo da pre­đem na raču­nar koji je subjek­tivno 10x brži od onog što sam imao do tada (za objek­tivno ne znam, nisam merio). I dan danas taj Com­paq work­sta­tion mi je ostao u seća­nju kao nešto naj­brže na čemu sam radio.
Mi smo ovde imali kla­siku — zbrda zdola skr­pljeni raču­nari od šver­co­va­nih delova, k’o većina IT indu­strije. A ovaj Compaq…SCSI diskovi u stripe režimu (kon­tro­ler za to je bio veći od matične ploče u mom sta­rom raču­naru), čudo memo­rije, neka Matrox (čini mi se) zver od kar­tice, feno­me­nalni moni­tor. Mašina je sti­gla sa NT 4-om, a ja sam hteo da insta­li­ram Win­dows 2000. Raz­mi­šljao sam da li da se upu­stim u to, ko zna da li ću naći draj­vere, šta ako ne nađem, treba da opet insta­li­ram NT a to nikada nisam radio itd. Kako sam samo bio nei­sku­san — na Win2k insta­la­ci­o­nom disku se nalazi kom­pletna draj­ver podr­ška za taj work­sta­tion. Prvi put u životu sam video da prvo poja­vlji­va­nje login dija­loga bude u viso­koj rezo­lu­ciji. Sve se insta­li­ralo i pro­ra­dilo odmah.

Sti­gao je takođe i čuveni tablet. NSC nam je poslao drugi po redu (skoro) radeći pro­to­tip koji su ručno sasta­vljali. Kažem skoro, pošto nije radila glavna stvar — wire­less veza. Wi fi u ono doba je bio beba u povoju i jef­ti­nih pou­zda­nih čipova nije bilo kao danas. NSC je poslao i neki kabl kojim smo tablet mogli da pove­žemo na raču­nar (ne sećam se na koji port) pa smo tako insta­li­rali web apli­ka­ciju na njega. Tada sam prvi put mogao i da zai­sta ispro­bam ono što sam dizajnirao.

A wi-fi? Opra­vio ga Pleki :), koji je inače wire­less secu­rity dok­tor. Mi ti sve onako pono­sni javimo u Čikago da wi-fi pro­ra­dio, ovi valjda jave NSC-u, kad ti oda­tle ubrzo stiže pita­nje “da li možete da nam kažete kako ste to ura­dili” :)))
cyber­PI­XIE je kasnije pri­ja­vio tri wire­less patenta, gde je Pleki zaslu­žan za barem dva i po. Ako ga ne mrzi, možda napiše nekad nešto o tome.

Otpri­like u to neko vreme poči­njem da sum­njam da u celoj toj priči ima buduć­no­sti za mene. Moje zna­nje dizajna i ASP-a i SQL-a se nikako nije ukla­palo u priču koja je sve više dola­zila preko bare. Glavni sasto­jak te priče je bila Java. Kafe­ni­za­cija pro­i­zvoda je izgleda bio teh­no­lo­ški pra­vac za koji se odlu­čila ekipa u Čikagu (koja se takođe svako malo menjala) te sebe tu nisam više video.

Situ­a­cija je bila tra­gi­ko­mična: naj­bo­lja plata ikad, naj­bo­lji raču­nar ikad, naj­ma­nje posla ikad (mal­tene ga uop­šte nema) a ja se mrštim i spre­mam da idem odatle. Neša me već više puta zvao da pre­đem u Fin­soft, što sam konačno i ura­dio kra­jem febru­ara 2001.

(cyber­PI­XIE je pre­ži­veo još jedno 10-tak meseci nakon što sam oti­šao. Pukao otpri­like kad i osta­tak dot-com balon­čića, SONIC­blue vadio pare tako što je pro­dao PCTelu to što je posto­jalo. PCTel držao firmu dok nije poku­pio teh­no­lo­giju i vozdra. SONIC­blue je koju godinu kasnije bankrotirao.).

BEG Fin­soft i vrli svet kladionica

1. marta 2001. je počeo moj radni vek u BEG Fin­softu, firmi koja je radila pod patro­na­tom engle­skog Fin­softa. Onako preko veze, pošto me Neša direktno dovu­kao i zapo­slio, pa sam pre­sko­čio uobi­ča­jeni inter­vju za posao kod gospo­dina Vesića. Kada sam čuo kakva sitna crevca Vesko tu vadi, ko zna da li bih inter­vju pre­ži­veo. ;) Za neke se priča da posle sat i kusur vre­mena ispi­ti­va­nja nisu znali da pro­nađu izlaz, ili su zabo­ra­vili kišo­bran i tako to. Ako nekad kon­ku­ri­šete za posao ovde, budite sigurni da zai­sta znate ono što napi­šete u CV-u da znate.

Na samom početku sam rekao Neši da tog sep­tem­bra po sili zakona moram u voj­sku, no su me i pored toga pri­mili. Za tih 6 meseci sam dobio zada­tak da napra­vim neki interni web sajt, na kome će ljudi moći sami da posta­vljaju pre­zen­ta­cije, da disku­tuju u foru­mima i slično. Interni por­tal, za opu­šta­nje mozga. Napra­vio sam neki mon­strum od foruma, sa više­stru­kim ugne­žde­nim fra­me­se­to­vima. Zlo i nao­pako, brrr.

Po povratku iz voj­ske, jula 2002-e, sti­žem pravo na poče­tak kre­i­ra­nja web por­tala za online kla­đe­nje. I pre voj­ske a i kasnije, cela ta kla­di­o­ni­čar­ska priča je zvu­čala kao neka voo­doo inkan­tan­cija. Bet­slip, bet legovi, selek­cije, mar­keti, eventi, mitinzi, ccbo grupe, for­ka­sti, skorkasti…sačuvaj Bože.

Kao novaj­liji, meni su dali da od celog web sajta ura­dim My pre­fe­ren­ces stra­nicu :) dok su se isku­sniji bavili ozbilj­nim stva­rima kao što su depo­sit i with­draw, pri­kaz bet­ting ponude, bet pla­ce­ment i slično. Sajt na kome smo radili je bio Sta­nJa­mes, veliki pri­vatni engle­ski boo­kie koji je bio poznat po tele­fon­skom kla­đe­nju i pogo­tovo po in-running kla­đe­nju. Taj ceo pro­je­kat je bio zani­mljiv iz raz­nih razloga.

Prva lepa stvar su puto­va­nja u Engle­sku (kasnije i u Irsku i Sin­ga­pur). Prvo puto­va­nje za mene je bilo na 2.5 dana, a nared­nih neko­liko su bila duža, kako kad — deša­valo se i po 2 nede­lje u cugu. Sam kli­jent su vrlo zani­mljivi likovi, tata i sin firma. Pro­ject scope i requ­i­re­ments gotovo da nisu ni posto­jali; ljudi traže nešto, mi napra­vimo, oni to pro­baju, pa onda poša­lju izmene, pa sve tako. Organ­ski rast, smrt za bilo koji pro­je­kat, jer nikad kraja izmena, gomila se kod itd.

Nisam kapi­rao kako se njima isplati da to sve pla­ćaju. Postalo mi je jasno jed­nog dana kada sam sedeo u nji­ho­voj UK cen­trali u Gro­veu (blizu Oxforda). To je jedna pove­lika sala sa dese­ti­nama tele­fon­skih ope­ra­tera koji pri­maju opklade. Na dva kraja te sale, visoko na zidu stoje elek­tron­ski displeji koji poka­zuju koliko tel. poziva ima na čeka­nju za opklade, kori­sničku podr­šku ili rezul­tate. Te cifre su se uglav­nom vrtele oko 5, uglav­nom za opklade. Sedeo sam sa direk­to­rom firme i radili smo na nekim deta­ljima budu­ćeg web sajta, kada je iz čistog mira nastao stam­pedo. Svi ope­ra­teri su ustali, trčali do ormana i vadili sve­ske i olovke i vra­ćali se nazad na svoja mesta. Ličilo je na vatro­ga­snu vežbu :) a u stvari se radilo o tome da je došlo do lock-a u Oracle bazi i da apli­ka­cije više nisu mogle da se kori­ste dok se pri­stup tabe­lama ne otključa. Dok se to sre­đi­valo opklade su pri­mane na papiru. Onaj displej je u roku od 5min poka­zi­vao cifru od 300+ poziva na čeka­nju, iako su svi živi sem mene radili kao ope­ra­teri, uklju­ču­jući i direk­tora pored.
Tada sam ska­pi­rao koliko je Fin­sof­tova bet­ting plat­forma njima uve­ćala obim posla — mogli su sebi da dozvole da cin­cu­li­raju web sajt do mile volje, bez neke pre­sije da odu uživo. Više smo ih mi gurali da krenu konačno nego što su oni na tome insistirali.

Sećam se još jed­nog odla­ska u nji­hovu cen­tralu: cilj odla­ska je bio da se u 3–4 dana fina­li­zuju deta­lji dizajna i funk­ci­o­nal­no­sti i da sajt konačno krene. Kad sam sti­gao, sače­kao me Word doku­ment od 60+ stra­nica sa izme­nama, od kojih su neke zadi­rale duboko u srž bet­ting koda — kakvi deta­lji dizajna, menjala se funk­ci­o­nal­nost. Ume­sto da to lepo otka­čim i kažem da ćemo raz­mo­triti, ja ti k’o mlad maj­mun kre­nem da sve to kodi­ram na licu mesta. 4 dana po 17h posla, nisam bio ama baš niza­šta posle toga, danima.

Prve od tih noći sam zavr­šio i u kući vla­snika firme, pošto su zabo­ra­vili da uzmu ključ od hotel­ske sobe a u 2 noću u tom nekom malom hotelu nije bilo šanse ikoga dozvati na recep­ciji. Tako ti ja zavr­šim kod čoveka u nekoj spo­red­noj sobi. U 3 noću dok se spre­mam za spa­va­nje on donosi dve čaše, u sva­koj pa sigurno po 1 deci viskija. Lju­ba­zno odbi­jem (gde da onako iscr­pljen to pijem u to doba) a Peter (kod nas uglav­nom zvani Pera) sruči obe čaše! “Kakav alkos”, pomi­slih. Kar­di­nalnu gre­šku sam napra­vio — čovek nije alkos, nego upo­znat sa situ­a­ci­jom. U 8 uju­tro troje nje­go­vih kli­naca je kroz hod­nik ispred moje sobe vozilo one dečje autiće sa pla­stič­nim toč­ki­ćima po kame­nom podu. Kakva je tra­uma to buđe­nje bilo, dan-danas me zaboli glava kad pomi­slim. Pera se čio i odmo­ran pro­budi u 11, ja k’o mrtav. Osve­tio sam mu se tako što sam na kur­to­a­zno pita­nje da li bih hteo neki doru­čak odgo­vo­rio “da, sva­kako, puno hvala”. Po izrazu lica cenim da to baš nije oče­ki­vao ;). Posle me po firmi zaje­ba­vali da sam imao VIP tret­man od strane CEOa kli­jent­ske firme. Well, yeah!

Druga lepa stvar je što se Sta­nJa­mes odu­žio za te muke par meseci kasnije, kada sam izne­nada oti­šao opet kod njih (sajt tek bio kre­nuo live). Potre­filo se da se moja poseta pokla­pala sa F1 trkom u Sil­ver­sto­neu, a karte za takve stvari u UK su davno ras­pro­date. SJ mar­ke­ting mana­ger mi dao jednu od karata koje oni svake godine uzi­maju za svoje part­nere. Sedi­šte na Copse tri­bini, tačno na prvoj kri­vini nakon start­nog pravca. Pro­la­zak 22 auto­mo­bila sa 800+ konja na 10m od mene se ne da opi­sati. Kasnije sišao sa tri­bine i pri­šao do ograde, 3m od staze. Zvuk i jeza kad ona čuda od auto­mo­bila pro­jure pored, miris spa­lje­nih guma…

Mislim da smo u tom web pro­jektu daleko pre­va­zi­šli sve limite koje je Micro­soft even­tu­alno pro­jek­to­vao za ASP. Više­go­di­šnji razvoj, mnogo novih kli­je­nata a mali tim ljudi — sve je to zahte­valo da se nategne do kraj­njih gra­nica. Interni memo­rij­ski keš, ad-hoc pode­sivi keš para­me­tri, reski­na­bilni dizajn (u roku od 4–5 dana moguće podići bilo koji novi dizajn, bez obzira na kom­plek­snost dizajna), skoro-instant raču­na­nje svih mogu­ćih betova, radi u svim bro­wse­rima ili na mobil­nim tele­fo­nima. Nema mid­dle­wa­rea, ASP web i baza.

Vrhu­nac upo­trebe tog koda je bio Grand Nati­o­nal 2009-te godine. Ko ne zna, GN je naj­veći konjički doga­đaj godine u Engle­skoj, kada je napad na bet­ting saj­tove neve­ro­va­tan, i po 10x veći nego što je uobi­ča­jeno. Naš ASP web site je bio uteg­nut i upi­ca­njen i sjajno je radio čita­vog dana pa i za vreme same GN trke. Tada sam video nešto što ne znam da li ću ikada više videti: oba­ve­šte­nje na web sajtu našeg naj­ve­ćeg kli­jenta da se izvi­nja­vaju kori­sni­cima što jedan deo trans­ak­cija nije bio uspe­šan. Razlog: payment pro­vi­deri su “pali” zbog ogro­mnog broja trans­ak­cija. Ne mi, nego ban­kari. Naš ceo sistem (a Fin­sof­tov Mar­gin­Ma­ker + Fixe­dOdds je vrlo velika i kom­plek­sna bet­ting plat­forma) je radio savr­šeno, posta­vio rekorde u broju obra­đe­nih trans­ak­cija a card pro­ces­sori i paymenti su pali. Lep dan.

Danas se taj kod menja daleko kom­plek­sni­jim web siste­mom koji se interno zove Warp a bazi­ra­nom na masi raz­nih teh­no­lo­gija. Posled­njih par meseci je kre­nuo live kod posto­je­ćih kli­je­nata, a i kod novih koji ori­gi­nalno nisu ni bili planirani.

Sada­šnjost

Naime 2007-me, ame­rička GTECH kor­po­ra­cija je kupila Fin­soft u Engle­skoj, a samim tim i nas ovde. GTECH je naj­veći svet­ski pro­i­zvo­đač lutrij­skih sistema sa nekih 67% udela u svet­skom trži­štu. Fin­soft je deo koji im je nedo­sta­jao u ponudi — sport­sko kla­đe­nje. Zajedno s tim, dobili su i Warp, koji sada pred­sta­vlja lepak kojim se pove­zuju raz­no­rodni pro­i­zvodi koje GTECH nudi — online igre, sport­sko kla­đe­nje, lutrij­sko kla­đe­nje itd. Prvi rezul­tat te sarad­nje je web sajt Polla Chi­lena, čile­an­ska državna lutrija (sport­sko kla­đe­nje je pod Xperto tabom). Još dva slična pro­jekta su pred završetkom.

I tu sam danas. Gde ću biti sutra i šta ću raditi za koju godinu ne znam. Prvih 15 godina poka­zuje da se iza­zova i pro­mena ne plašim.

Show will go on.