Vinska etiketa

Moj ćale je uvek voleo da pije špri­cer, skoro nikako čisto vino. To je valjda naj­ra­blje­nije piće u Pirotu, mada ja pojma nemam zašto. Nikad mi nije bilo jasno zašto ljudi kvare lepo vino meša­njem sa sodom. Da, da. soda.

Kakva kisela, soda sine, to je pravi sasto­jak za špricer.

To je imalo i jednu dobru stranu, a to je naš poro­dični vino­grad. Negde počet­kom deve­de­se­tih, ćale je bata­lio stari, zbrda-zdola nasa­đeni vino­grad, pova­dio pola šlji­vara, pre­o­rao i zasa­dio špalir. Sećam se te sad­nje, koja je to fešta bila. Mislim da je doma­ćin­ska radost pri sad­nji vino­grada veća i od one kad se pravi kuća. Ćale i pet­na­e­stak nje­go­vih ortaka sre­đuje linije, meri, posta­vlja stu­bove, kopaju se rupe, svaki zasad se posebno pakuje u pesak i đubrivo i spu­šta u zemlju. Jedna od ret­kih slika iz tog vre­mena koje se tako živo sećam.

Vino­gradu treba 6–7 godina da sazri i počne da rađa u koli­či­nama koje su dovoljne za spra­vlja­nje vina. Ćale je zasa­dio barem dese­tak raz­nih sorti, sa ide­jom da vidi koja će se naj­bo­lje pri­miti. Jedna stvar se vrlo brzo nauči kada se odr­žava vino­grad: svake godine jedan deo čokota uvene ili se smr­zne. I treba ga zame­niti. I onda se to menja onim sor­tama koje su izdr­žale i bolje se poka­zale. Kod nas, naj­bo­lje je uspe­vala Fran­kovka i pred­sta­vlja glavni sasto­jak našeg vina.

Zašto sam spo­me­nuo špri­cer? Špri­cer može da se pravi samo od belog vina, ili od rozea. Od crnog nikako, to se pije čisto (bam­bus i slične glu­po­sti mi gadno i da spo­me­nem). Ćale nije voleo belo vino naro­čito, a i te sorte vina nisu baš nešto uspe­vale kod nas. Znači, roze.

Prvih par gene­ra­cija vina nisu bile nešto. Ćale je učio šta i kako treba raditi i nije žurio. Kad i kako rezati, kada treba ski­dati višak gro­žđa, kad i koliko puta prskati, navod­nja­vati kad je suša… Onda berba, mulja­nje, pre­so­va­nje, vre­nje, pre­ta­ka­nje, odr­ža­va­nje buradi, bistrenje…

Kraj­nji rezul­tat: kri­stalno čist roze. Dobrim godi­nama, gro­žđe je toliko slatko da nije potrebno ni zrnce šečera doda­vati. I to je onda naj­bo­lje vino koje se može popiti, vino od koga ti nije muka, ne boli te glava — samo dobi­ješ ogromnu koli­činu ener­gije i teško kon­tro­li­šeš noge i uop­šte svoje pokrete. Heh… ;)

Vino se pilo dosta i brzo je odla­zilo. 700–800 litara po berbi bi skoro nestalo do sle­deće berbe i retko je bilo pri­like da se išta fla­šira. Tek posled­njih par godina se deša­valo da u nekom od burića ostane sto­ti­nak litara. 250l bure je zape­ća­ćeno 2003. (vino iz ’02) i to čeka prvu svadbu u kući.

Često smo vino pokla­njali. I uvek je to bilo u nekim Knjaz Miloš i slič­nim fla­šama — siđeš u podrum, nato­čiš i nosi. E to me uvek ner­vi­ralo. Pre­više je to lepo vino da bi se tek tako pako­valo. Uvek je bilo priče da ćemo jed­nom da kupimo gomi­le­tinu sta­kle­nih flaša, ja napra­vim etiketu…jednom…

Ćaleta sada više nema. Ovo­go­di­šnji rod je bio zane­mar­ljiv (je*eni april­ski mraz od dve nede­lje) i vino nije ni pra­vljeno. Ostala je berba ’04, mlada i tek načeta. Bez ćaleta, a sa mnom 5h vožnje uda­lje­nim, vino­grad je pod zna­kom pita­nja. Samo Sud­bina zna šta će s tim biti nada­lje, ali jed­nom sasvim sigurno mogu da ura­dim.

Da napra­vim već jed­nom tu etiketu.

Vacić Roze