Prvi mesec

Aleksa je napu­nio mesec dana. Ili barem kalen­dar tako kaže.

Prvih par dana su bili pakleni. Dola­zak malog pišta­vog je urne­be­san. Kaže mi Ana da je u bol­nici bio retka zverka — miran i uglav­nom spava. Ne znam šta su mu tamo radili, ali se kod kuće regu­larno drao, samo tako.
Kasnije smo pro­va­lili da su ga puno dohra­nji­vali i on onako sit samo kuli­rao. Anino telo se još uvek pri­vi­ka­valo na celu tu priču i opo­ra­vljalo od pora­đaja, pa mleka još uvek nije bilo dovoljno. A mali navi­kao na dosta hrane, pa je bilo vri­šta­nja i pišta­nja, fru­stra­cije, čitave noći na nogama u poku­šaju da ga umirimo…

Posle 3 ili 4 dana smo pro­va­lili da u stvari možda i nije samo do hrane.Uspeo je da iskija jednu slinu, što će reći da ga je mučio i nos. Fizi­o­lo­ški ras­tvor i malo goli­ca­nja pele­nom i iski­jao je još sva­šta…što je ta noć bila divna, čudo jedno.

Tada se već i mleko usta­lilo, pa smo počeli da ga pri­vi­ka­vamo da ne može da jede kada mu padne na pamet. Potra­jalo je to nekih nede­lju dana, dok se nismo usta­lili na 3h. Između poče­taka hra­nje­nja, pošto je u startu jedno hra­nje­nje tra­jalo i po 1.5h. Mali ble­san u početku sisa k’o gladna godina, a onda poči­nje da posu­staje i zaspe. Neve­ro­vatno — ne možeš ga pro­bu­diti, ne rea­guje na drmu­sa­nje, štip­ka­nje, ma ništa. Bak­suz mali — a kada ga uspa­vlju­jem i spu­stim da spava, pro­budi se i na naj­ma­nji nagli pokret.
Sada je kraće, obično oko 40min.

Na kraju druge nede­lje su počeli grčevi. E što je to muka…Najede se, pun sto­ma­čić, zaspe k’o klada, spu­stiš ga u kre­ve­tac; 10min kasnije čuješ prvo ste­nja­nje a onda dreku. Grči se, isplazi jezik i sti­ska ručice — srce me zaboli kada ga gle­dam. No, šta je tu je, jedino da mu nekako zagre­jem sto­mak i blago pri­ti­snem.
Ako podrigne, ih — mirni smo 15min. Ali sve je to malo. Opet se budi, kako kad. Nije stra­šno baš uvek, nikad se ne zna.

U to vreme sam odgle­dao jedno 6–7 fil­mova koji mi mese­cima stoje u redu za čeka­nje. Odgle­dao sam 7 epi­zoda Bat­tle­star Galac­tice iz treće sezone. Pre neku noć sam počeo i 24, prva sezona. Feno­me­nalna serija.
Da se pri­me­titi da čuva­nje slat­kiša ima i dodat­nih pred­no­sti. Kad već se leže u 2, 3, 4 uju­tro, barem da iskoristim.

Posled­njih nede­lju dana ima dana kada po čitav dan plače. Pone­kad pro­sto ne znamo zašto; zaceni se od plača da se zagrcne i pre­stane da diše. Tada se umiri, misliš neće više, kad ono — samo uzme vazduha i nastavi. Pa se đipa, gura me i rukama i nogama, grči se a nekad i ne nego se samo dere iz sveg glasa. A onda po čitav dan bude miran, čak i ne spava nego samo leži u koli­cima i gleda…negde…

No…da vam kažem…kada mi spava u naručju, što na ramenu, što na gru­dima i jedna ruka ispod njega a druga podig­nuta malo višlje ka mom vratu…ras­to­pim se.
Zabo­ra­vim i na to da je 3 uju­tro i da moram da izdr­žim još 1h jer je tada sle­deće hra­nje­nje (i da Ana uhvati malo sna). I da sam hteo da ga bacim pre pola sata jer se drao bez­veze. I da čitavo veče ništa pametno nisam radio jer ga čuvam i pazim ili pro­sto samo smi­ru­jem grčeve.

Nema tada ničega dru­gog na svetu sem nas dvojice.