Bocelli u Beogradu

Kon­cert je kasnio četr­de­se­tak minuta, obzi­rom da se pred ula­zima stvo­rila velika gužva. Obez­be­đe­nje je kon­tro­li­salo sve pose­ti­oce kao da se radi o der­biju a ne o kul­tur­nom doga­đaju gde nema idi­ota koji će se gađati upa­lja­čima ili već nečim. Na kraju su shva­tili da nećemo ući do pola 10 ako tako nestave pa je pro­la­zak ubr­zan.

Ušao sam sa dru­štvom među zad­njima i pro­na­šao mesto po mraku — tek što sam stao na ste­pe­nice isklju­čili su sve­tlo. Sva mesta su bila ras­pro­data a neko­liko ljudi je tra­žilo kartu više ispred ulaza. Sama Arena je odlično sre­đena i ozvu­če­nje je bilo sjajno — nala­zio sam se na vrhu sale, južna strana po sre­dini — i sve se sasvim lepo čulo.

Teško je opi­sati ova­kav doga­đaj, a da reči imaju pravu težinu. Bocel­li­jeva mir­noća impo­nuje a boja glasa pro­sto opija. Neko­liko puta u toku kon­certa sam se trg­nuo shva­tivši da su oko mene drugi ljudi — u pot­pu­no­sti sam se pre­pu­stio, po meni, naj­lep­šem tenoru na svetu i zabo­ra­vio na svet oko sebe. I to sve upr­kos tome što naj­veći deo pro­grama uop­šte nisam pozna­vao, što samo dodatno ističe vred­nost te muzike.

Nakon prvih par nastupa soprana Anna­Ma­rie Dell’Osta sam se pitao kako li će zvu­čati duet obzi­rom na zvon­kost nje­nog glasa. No, to samo poka­zuje moje nei­sku­stvo — dueti su bili odlični — sopran je dis­kretno pra­tio tenor. Osmehe svih pri­sut­nih je izma­mio hor kli­naca i klin­ceza, a posebno sim­pa­tična je bila naj­ma­nja devoj­čica u prvom redu koja je tokom nastupa diri­go­vala zajedno sa dirigentom.

Nakon zva­nič­nog (kla­sič­nog) pro­grama Bocelli je izveo tri svoje pesme zavr­šivši sa veli­kim hitom Con te par­tiro.

Istin­ski pre­divno veče. Nadam se samo jedno u nizu.