Koncert je kasnio četrdesetak minuta, obzirom da se pred ulazima stvorila velika gužva. Obezbeđenje je kontrolisalo sve posetioce kao da se radi o derbiju a ne o kulturnom događaju gde nema idiota koji će se gađati upaljačima ili već nečim. Na kraju su shvatili da nećemo ući do pola 10 ako tako nestave pa je prolazak ubrzan.
Ušao sam sa društvom među zadnjima i pronašao mesto po mraku — tek što sam stao na stepenice isključili su svetlo. Sva mesta su bila rasprodata a nekoliko ljudi je tražilo kartu više ispred ulaza. Sama Arena je odlično sređena i ozvučenje je bilo sjajno — nalazio sam se na vrhu sale, južna strana po sredini — i sve se sasvim lepo čulo.
Teško je opisati ovakav događaj, a da reči imaju pravu težinu. Bocellijeva mirnoća imponuje a boja glasa prosto opija. Nekoliko puta u toku koncerta sam se trgnuo shvativši da su oko mene drugi ljudi — u potpunosti sam se prepustio, po meni, najlepšem tenoru na svetu i zaboravio na svet oko sebe. I to sve uprkos tome što najveći deo programa uopšte nisam poznavao, što samo dodatno ističe vrednost te muzike.
Nakon prvih par nastupa soprana AnnaMarie Dell’Osta sam se pitao kako li će zvučati duet obzirom na zvonkost njenog glasa. No, to samo pokazuje moje neiskustvo — dueti su bili odlični — sopran je diskretno pratio tenor. Osmehe svih prisutnih je izmamio hor klinaca i klinceza, a posebno simpatična je bila najmanja devojčica u prvom redu koja je tokom nastupa dirigovala zajedno sa dirigentom.
Nakon zvaničnog (klasičnog) programa Bocelli je izveo tri svoje pesme završivši sa velikim hitom Con te partiro.
Istinski predivno veče. Nadam se samo jedno u nizu.