Govor

Neko­liko puta sam slušao/čitao, sada već čuveni govor Baraka Obame, o rasnim pita­njima i pode­lama u Ame­rici. Već sada se taj govor upo­re­đuje sa vero­vatno naj­ču­ve­ni­jim govo­rom 20. veka — “I have a dream” Mar­tina Lutera Kinga.

Govor je zai­sta izu­ze­tan, bez lažnih flo­skula, pro­da­va­nja magle i pri­ča­nja popu­lar­nih priča. Obama na izu­ze­tan način govori o uzro­cima i posle­di­cama raz­nih podela. O tome da su reči nje­go­vog pastora takve kakve jesu zbog toga što je on (pastor) ras­tao i for­mi­rao se kao osoba u okru­že­nju kakvo je vla­dalo u Ame­rici 50-tih i 60-tih. Nedavno sam na sajtu Pešča­nika nale­teo na odli­čan pre­vod kom­plet­nog govora i naj­i­skre­nije pre­po­ru­ču­jem čita­nje istog.

Govore slične snage sam slu­šao i u Srbiji, posled­njih godina. Zora­nov govor o naci­o­na­li­zmu i patri­o­ti­zmu stu­den­tima u Banja­luci pred samo ubi­stvo je odli­čan pri­mer. Nje­govi govori i sta­tvovi sa kam­pa­nje “Srbija na dobrom putu”. Ili govor Čedo­mira Jova­no­vića na zavr­šnoj kon­ven­ciji LDP-a pred pro­šle izbore. Čita­nje Oba­mi­nog i Čedi­nog govora jed­nog za dru­gim je veliko otva­ra­nje očiju kakvog mla­dog i per­spek­tiv­nog poli­ti­čara ova zemlja ima.

Oba­min govor se u Ame­rici opi­suje kao pre­kret­nički, kao nešto što će se godi­nama kasnije sma­trati za poče­tak opo­ravka Ame­rike kao dru­štva u kome tre­nutno vlada strah. Od rece­sije, nesi­gur­no­sti, od tero­ri­zma. Od bes­kraj­nih ratova u Iraku i Avga­ni­stanu. Ne znam da li bi ove reči i ova­kav govor imale takav efe­kat da su izgo­vo­rene nakon 8 godina Klin­to­no­vog pred­sed­ni­ko­va­nja, nakon kojih je Ame­rika odlično sta­jala. Možda. A možda je bilo potrebno 8 godina Džor­dža Buša mla­đeg da bi te reči imale dovoljnu težinu. To će isto­rija reći.
Ono što stoji je ova­kav komentar:

Finally some­body gets it! Finally some­one rises above all the crap, & when put in a dif­fi­cult situ­a­tion, dares to address the situ­a­tion itself instead of cut­ting all ties with the offen­ding situ­a­tion and run­ning for the hills. Finally a pre­si­den­tial can­di­date who isn’t the usual “well he’s bet­ter than the other hor­ri­ble choices”

(nagla­ša­va­nje moje, komen­tar na You­Tube strani na kojoj je govor)

Mi smo deve­de­se­tih godina pro­ži­veli naci­o­nalni i eko­nom­ski suno­vrat. Jedva da smo se pokre­nuli u dobrom pravcu kada je 2003-te ta priča sje­bana. Da li treba da prođe još 4 godine pod Koštu­ni­com (ovaj put sa radi­ka­lima) pa da ideje i pro­gram­ski ciljevi koje zastupa LDP dovoljno dobiju na težini? Koliko još treba da poto­nemo da bi kre­nuli ka površini?

I dokle ćemo da gla­samo za neke samo zato što su oni drugi gori od njih?

Vide­ćemo za mesec i po dana.