Izborna klackalica

Meni izbor deluje vrlo jed­no­sta­van: Da li hoćete da Koštu­nicu i dalje gle­date u Vladi Srbije ili ne?

Da ili ne?

Ako je da, onda gla­sajte za bilo koga od ovih:

Za razliku od ranije, ovoga puta smo uve­reni u for­mi­ra­nje vlade, a ako to kojim slu­ča­jem zatreba, makar i for­mi­ra­nje koa­li­cije. Ne bih isklju­čio tu mogućnost

Tomi­slav Niko­lić koa­li­ciju otvo­reno nudi DSS-u, ali uz napo­menu da Koštu­nica ne može da oče­kuje mesto premijera.

Moramo pošto­vati izbornu volju naroda. Ja ne mogu, niti ću bilo kada reći da sam pro­tiv svog naroda. A ako taj narod bira radi­kale, onda su oni u igri

Ko je gle­dao Uti­sak nede­lje od 10. marta, mogao je i da čuje Borisa Tadića kako ne isklju­čuje posti­zbornu koa­li­ciju sa DSS-om ako “pro­mene poli­tiku”. U Kaži­pr­stu nared­nog dana Paj­tić odbio da isključi tu moguć­nost. Onda Boris Tadić kaže da Koštu­nica ne može da oče­kuje mesto pre­mi­jera.
G17 je poznat da im nije gadljivo da prave koa­li­ciju sa njima (zajedno su sru­šili Živko­vi­ćevu vladu).

Baš lepo, srećno društvance.

Ako je ne, onda gla­sajte za LDP ili stranke manjina.

…

Pot­puno je fasci­nantno na kolika poni­že­nja je Demo­krat­ska stranka Borisa Tadića spremna da ide i koliko nisko je spremna da se spu­sti da bi zado­vo­ljila ape­tite jedne salon­ske stranke koja je od svog nastanka ’93. uvek u istra­ži­va­njima imala mnogo više pro­ce­nata nego što ih kasnije na izbo­rima zai­sta i dobije. Dra­gan Bujo­še­vić odlično ilustruje:

Meni sad to izgleda pro­sto neve­ro­vatno, ako je Voji­slav Koštu­nica tre­snuo vrata pred nosom Borisu Tadiću i rekao je — Zdravo, bre, ras­pu­štam Vladu zbog tebe, neću s tobom, hoću s radi­ka­lima. Sad, Boris Tadić mu ponovo otvara vrata i kaže — Ej, ipak možemo… Pa, kako možete zajedno?

To je ono o čemu je Zoran Đinđić govo­rio, ovo je sad jedan lični detalj, pa, bila je zima 2002. nešto smo Zoran i ja pri­čali i Zoran meni kaže — Ja više stvarno ne mogu da radim sa Vojom, ne mogu više, sad ćemo da sre­dimo mafiju, sad ćemo ovo, ono, dobi­ćemo te izbore, ali ja neću biti pre­mi­jer vlade u kojoj treba da bude i Voja, ne mogu, neka bude bilo ko drugi iz Demo­krat­ske stranke. I tad mi je obja­šnja­vao da su u stvari poli­tike, da su ideje Demo­krat­ske stranke i Demo­krat­ske stranke Srbije razli­čite. I on je rekao — Ej, ja govo­rim o dru­štvu, ja ću da menjam dru­štvo, a, kaže, Voja govori isklju­čivo o državi, o gra­ni­cama, to je naša suštin­ska razlika.

I ja mislim da je to i dalje u stvari razlika, da se ta razlika sad ispo­sta­vila, da ovi izbori dovode upravo do toga o čemu je Zoran govo­rio. I mislim da veliki deo ljudi u Demo­krat­skoj stranci to jako dobro razume.

Dalje u raz­go­voru je i dodatna raz­rada o sulu­dom odnosu Tadića i Koštu­nice — pre­po­ru­ču­jem čita­nje. Obzi­rom da DS pove­ćava broj man­data dok se DSS-u kroz izbore sma­njuje, jedino razumno obja­šnje­nje jeste da Tadić sma­tra da će ova­kvom popu­li­stič­kom pri­čom da dalje otima gla­sače od DSS-a.
Ako se to zai­sta i desi i ova DSS-NS idi­o­ta­rija spadne na 20-tak posla­nika ili (san snova) ni ne pređe cen­zus, onda ski­dam kapu. To je isto­vre­meno i pri­lično riskantna tak­tika jer u slu­čaju da tako ne bude, dobit­nici će biti svi, a gubit­nik samo DS. Ako i posle ovih izbora ispadne da DS mora da ide u koa­li­ciju sa DSS-om, opet će biti meta naj­go­rih ucena, broj razo­ča­ra­nih će nasta­viti da raste i LDP će profitirati.

Za pobedu razum­nih nad ovim zlo­tvo­rima, potrebno je da DS & co. pri­stigne radi­kale po broju man­data i da LDP dobije barem 30 posla­nika. To znači da DS treba da pređe 80 posla­nika a da G17 zadrži ili (ovo bi bilo ogromno čudo) poveća svoj broj. Uz sitan broj osta­lih (tu raču­nam pre svega na stranke manjina), to bi dovelo do preko 126.

U slu­čaju da LDP ne bude imao dovoljno posla­nika da bude fak­tor u for­mi­ra­nju vlade, ima­ćemo ili vladu SRS + DSS/NS sa Niko­li­ćem na mestu pre­mi­jera ili vladu DSS/NS + DS & co gde će Koštu­nica opet sebi istr­go­vati mesto pre­mi­jera. Situ­a­cija u kojoj DSS/NS ne pređe cen­zus mi deluje nere­alna, pa je ne raz­ma­tram. Pri­tom se potajno nadam da bi SPS ovaj put mogao da ostane ispod. Kuc, kuc.

Samim tim, cilj deluje jasan: dupli­ra­nje broja gla­sova LDP-a na 400.000, što bi bilo dovoljno za 30-tak posla­nika. Sa ova­kvim raspo­re­dom poli­tičke scene kakav jeste, važnost LDP-a je ogromna. Stoga pona­vljam pita­nje s početka:

Da li hoćete da Koštu­nicu i dalje gle­date u Vladi Srbije ili ne?