Kaput

Sada kada je konačno nestao s lica zemlje, ose­ćam se pri­lično rav­no­du­šno. Meseci pro­ve­deni na ulici, godine bačene niz vetar…kako sve to nekako ode u zabo­rav. Neo­pi­siv bes sam ose­ćao prema svemu što je repre­zen­to­valo taj režim. Sada, senka tog besa se javi samo kada vidim odvratne face pro­fi­ter­skih gov­nara iz tog vre­mena, a koji se i dalje poja­vljuju u medijima.

Kada se jedan pro­tiv­nik zgazi, onda postane nebi­tan; otud valjda i ova raz­v­no­du­šnost. Ovih dana me daleko više ner­vi­raju pre­o­stali Pro­fe­si­o­nalni Srbi-Patriote, osta­tak gro­bar­skog dru­štva koje zako­pava ovu zemlju. No, Milo­še­vić je odli­čan pri­mer da račun stiže i naj­moć­ni­jima. Stići će i njima, a u isto­riji će ostati pam­ćeni kao naj­gora gamad koju je ova zemlja ikada imala: RTB direk­tor i ratno-huškački pro­fi­ter, gro­bar, bala­vac, žaba, neo­ba­ve­šteni i nje­gova unj­kava bra­tija. Račun uvek stigne.

A sutra je 12. mart. Treća godina od početka novog naza­do­va­nja Srbije. Vide­ćemo koliko će ovaj put tra­jati. Taj račun me posebno zanima.