Smrdi

Marko na svom blogu pre­nosi tek­stove Ramba Ama­de­usa, a jedan se tiče smr­dlji­vog vazduha u Beo­gradu, što me pod­se­tilo na slične tra­ume koje imam pri­li­kom sva­kog odla­ska iz istog dužeg od 1 dan. Bez obzira da li odem u Pirot, na Zla­ti­bor ili u drugu zemlju — kada se vra­tim prva stvar koja me dočeka je smr­dljivi vazduh.

Naj­veći šok te vrste sam doži­veo nakon prvog povratka iz Lon­dona. Bio sam tamo 3 dana i kada sam iza­šao na BG Aero­dromu nisam mogao da veru­jem. Kao da sam ušao u halu za obradu gume u Tigru. Kada sam pri­čao lju­dima da je vazduh u Lon­donu nei­zmerno bolji nego u Srbiji niko da mi pove­ruje (sem onih koji su bili tamo).
Ništa neo­bično obzi­rom da su nas u školi učili da se na tom zapadu, a pogo­tovo u Lon­donu umire od smoga. Jeste, ali pre 100 i kusur godina.
Danas je pravo uži­va­nje šetati Lon­do­nom. Spa­va­nje u Lon­donu usred leta je iden­tično spa­va­nju na Zla­ti­boru. Nigde se nisam budio odmor­niji nego na ta dva mesta. Sli­čan uti­sak imam i nakon posete Sin­ga­puru — naj­ve­ćoj azij­skoj luci — mada je tamo zbog nesno­sne vla­žno­sti to teže primetiti.

Ako je Engle­zima tre­balo 100 godina, koliko li će tre­bati nama..?