Vođe

Samo da zabe­le­žim, da se ne zagubi u buduć­no­sti…

Rato­mir Tanić je na suđe­nju “kosov­skoj šestorki” rekao da su “jastre­bovi” pri­želj­ki­vali što veće civilne žrtve kako bi time poka­zali da je NATO zlo­či­načka orga­ni­za­cija. On je opi­sao kako je u dru­goj polo­vini 1997. Slo­bo­dan Milo­še­vić počeo pri­preme za nasilno reša­va­nje kosov­skog problema.

Dru­gog dana sve­do­če­nja na suđe­nju šesto­rici biv­ših poli­tič­kih, voj­nih i poli­cij­skih zva­nič­nika Srbije optu­že­nih za zlo­čine na Kosovu, Rato­mir Tanić je reka da, pošto nije mogao da osi­gura “insti­tu­ci­o­nalnu podr­šku za rat”, Milo­še­vić je uspo­sta­vio “pri­vatni lanac koman­do­va­nja” kojim je zao­bi­la­zio Gene­ral­štab Voj­ske Jugo­sla­vije, tada­šnje ruko­vod­stvo Slu­žbe državne bezbed­no­sti, vladu, skup­štinu i ostale legalne institucije.

Na čelu tog “pri­vat­nog lanca” su, prema Taniću, bili Nikola Šaino­vić i Milo­mir Minić, a tada­šnji koman­dant III Armije, gene­ral Nebojša Pav­ko­vić, je, kako je opi­sao sve­dok, “imao sklo­nost da udo­vo­ljava nji­ho­vim zahte­vima” za kori­šće­nje trupa, ten­kova i teškog nao­ru­ža­nja VJ bez zna­nja tada­šnjeg načel­nika Gene­ral­štaba, Mom­čila Perišića.

Pošto su Peri­šić i tada­šnji šef Državne bezbed­no­sti Srbije Jovica Sta­ni­šić poku­šali da se supro­stave takvoj nele­gal­noj i volun­ta­ri­stič­koj upo­trebi sile na Kosovu, obo­jica su tokom 1998. godine sme­njeni i na nji­hova mesta su dove­deni Milo­še­vi­ćevi poslu­šnici, gene­ral Dra­go­ljub Ojda­nić i Rado­mir Marković.

Tanić tvrdi da mu je Peri­šić počet­kom 1999. godine poka­zao “super tajno” pismo, koje je kao načel­nik Gene­ral­štaba sre­di­nom 1998. godine upu­tio Milo­še­viću, u kojem pro­te­stuje zbog neza­ko­nite upo­trebe voj­ske na Kosovu, poku­šaja koman­do­va­nja jedi­nica VJ od strane “nena­dle­žnih lica”, nasto­ja­nja Mini­star­stva unu­tra­šnjih poslova da pot­čini sebi neke vojne jedi­nice, pre­ska­ka­nja nivoa koman­do­va­nja i dru­gih nepravilnosti.

Pismo je pri­li­kom prvog Tani­će­vog sve­do­če­nja u maju 2002. uve­deno u dokaze optu­žbe pro­tiv Slo­bo­dana Milo­še­vića, a danas se našlo i među doka­zima pro­tiv šesto­rice nje­go­vih neka­da­šnjih saradnika.

Tanić je danas ponovo opi­sao inci­dent iz okto­bra 1998. godine, kada je tada­šnji pot­pred­sed­nik srp­ske vlade Vla­di­mir Štam­buk, kojeg je opi­sao kao jed­nog od Milo­še­vi­će­vih “jastre­bova”, na jed­nom pri­jemu pred amba­sa­do­rima Velike Bri­ta­nije i Nemačke rekao da Srbiji “ne bi sme­talo malo bom­bar­do­va­nje od strane NATO”.

Zapad­nim amba­sa­do­rima su “pale vilice od zapre­pa­šće­nja”, rekao je Tanić i opi­sao kako je Štam­buka poveo na stranu i pitao ga “šta mu bi da tako pri­ziva bombardovanje?”

Štam­buk mu je na to, kako kaže, odgo­vo­rio da bi “malo bom­bar­do­va­nje od strane NATO-a bilo odli­čan izgo­vor sa eli­mi­ni­sa­nje opo­zi­cije u Srbiji i čišće­nje Alba­naca sa Kosova”. Štam­buk je dodao da je to “stav poro­dice”, odno­sno Milo­še­vića i nje­gove supruge Mire Marković.

Sli­čan cini­zam prema žrtvama je, tvrdi Tanić, tokom inter­ven­cije NATO-a ispo­ljio i sam Milo­še­vić, koji je odbi­jao razli­čite zapadne ponude za pre­kid bom­bar­do­va­nja govo­reći da je potrebno “još civil­nih žrtava kako bi se poka­zalo da je NATO zlo­či­načka organizacija”.

Tanić tvrdi da je četiri dana pre bom­bar­do­va­nja Radio-televizije Srbije iz ino­stran­stva oba­ve­stio Slu­žbu državne bezbed­no­sti da je pla­ni­ran napad i uve­ren je da je ta infor­ma­cija odmah pro­sle­đena Milo­še­viću, a da je on odlu­čio da se zapo­sleni ne eva­ku­išu i tako ih sve­sno žrtvovao.

Ori­gi­nal: B92 vesti