Vacić Rosé 2007

Prvi poku­šaji kre­i­ra­nja eti­kete za vino su dosta stari, ima tome par godina, još za onu prvu berbu koju sam radio, 2006-te. I do te eti­kete je put bio dug, ali se na kraju zavr­šilo na ovome:

Ovo je bilo čisto za internu upo­trebu, kada sam pokla­njali vino pri­ja­te­ljima i rođa­cima. Onda sam poku­šao da napra­vim uobi­ča­je­niju etiketu:

Obra­tite pažnju na pesma­ricu na vrhu. Uf, grozno.

Svad­bar­sko vino

U martu 2007 sam se ože­nio. Pokojni ćale je još davno, 2001. osta­vio celo jedno bure od 238 litara za kućevne svadbe. Berba 2000 je bila vero­vatno naj­bo­lja ikada u našem vino­gradu pa je nor­malno to vino ostalo da čeka. Kako se svadba pri­bli­ža­vala a Resto­ran Tabor pri­stao da se služi domaće vino, raz­mi­šljao sam o eti­ke­tama za flaše. Detalj sa listom koji izvire iz slova ć i ova pre­lepa fotka oba­sja­nog gro­žđa mi se veoma svi­đala i dalje, pa sam to isko­ri­stio da napra­vim ovako nešto:

Ovo mi se i danas sviđa (sem fon­tova). WOW winery is Subo­tice (ex-Next, ex-Palić) ima ova­kav — doduše tala­sast — vrlo tanak i uspra­van dizajn. Nji­hov je mnogo više bling-bling — ja volim sve­de­nije stvari. Pride — WOW Pinot Gri­gio je sjajno vino, čista preporuka.

Danas mi je žao što nisam radio ovu eti­ketu. Od ovoga su nastale dve serije promena…

od kojih je finalna vari­janta zai­sta i oti­šla na flaše:

Ona prva, uspravna vari­janta je ipak naj­lepša od svih.

Radovi 2008

I onda duže nisam ništa tu radio, do pre neko­liko meseci, kada sam ozbilj­nije kre­nuo u vin­sku priču. Tre­balo je napra­viti eti­ketu koja će biti pre­po­zna­tljiva, uni­katna, da mi se sviđa, bude čitljiva sa pri­stojne uda­lje­no­sti itd. U istom peri­odu sam se i ozbilj­nije zain­te­re­so­vao za foto­gra­fiju i imam 300+ fotki iz svog vino­grada u raz­nim peri­o­dima razvoja. Stoga mi je palo na pamet da uzmem i razne godine koje imam u podrumu obe­le­žim nekom od faza razvoja. Pri­marni je bio razvoj eti­kete za berbu 2007.

Ovo je bila prva vari­janta gde sam stao. Eti­keta je iz jed­nog dela i ideja je bila da se pre­lama, a sve bude jedna te ista fotka. Na slici je grozd iz maja meseca. Ova stvar mi se pri­lično dopala i bio sam vrlo sre­ćan što sam iz prve ub’o dizajn. Sve dok me kolega Vasa u firmi nije pitao “a što si ambro­ziju sta­vio na eti­ketu?” E stvarno…ni ne znam kako ambro­zija izgleda, ali ako je to prva aso­ci­ja­cija, onda ništa.

U među­vre­menu sam već spre­mio isti ovaj stil za pre­o­stalo staro vino:

Od svih ovih mi se naj­više dopala 2000-ta, pa sam posle spo­me­nu­tog komen­tara raz­mi­šljao da to sta­vim i na 2007-u. Na kraju sam odu­stao od te ideje i ostao pri stavu da će svaka godina imati svoju fotku. Pa je 2007-a dobila noviju sliku…

Berba 2007

I ovo je tre­balo da bude to. Ura­dio sam testove štampe, lepio na flašu i pro­ve­ra­vao kako izgleda…

Nije bilo dobro.

Iako iz bli­zine izgleda lepo i čita se lako, čak ni ova velika slova na pred­njoj strani nisu pro­sto dovoljno uoč­ljiva sa 2-3m raz­da­ljine. A to mi je veoma, veoma bitno. Ako u resto­ranu bude sta­jalo u vin­skom ormanu ili na stolu na sre­dini, bitno je da se jasno i bez napre­za­nja vidi šta piše kada se gleda sa sused­nih sto­lova. Ma koliko mi se ovaj foto stil dopa­dao, pro­sto nije bilo dobro.

Nazire se svetlo…

Onda je kre­nula čitava serija sva­ko­ja­kih pro­mena, proba i pokušaja.

Čisto i jasno, ali ne baš inte­re­santno. Opšti uti­sak je bio da je pre­više obično, nešto što bi svako uradio.

Ovo je inte­re­sant­nije, sa snim­kom zre­log gro­žđa. Ovde sam otpri­like negde konačno ska­pi­rao da na eti­ke­tama imam belo gro­žđe a da je moj roze od crnog. No, komen­tar druga Veska je bio “mrljavo ti bre ovo”, misleći na umet­nički dojam sa debe­lim lini­jama i gra­di­jen­tima. Oh, well…

Sad nije mrljavo, ali opet nije ni pre­te­rano zani­mljivo. A nisam imao pojma kako bi ovo ispalo u štam­pa­riji i koliko vi se razaznavalo.

I onda konačno, finalna verzija:

Ovo je odštam­pano i za vikend ide na flaše. Testi­rao na flaši i odlično ispada, lepo se čita i ras­po­znaje. Teške su ovo muke. Svaka od ovih vari­janti je po neko­liko sati kasno-noćnog rada; otpri­like k’o ovaj post što pišem.

Ali vredi. Što je za dušu, nije skupo i nije teško. Sad još ostaje da sre­dim i sajt…