Vinospravljanje, dan drugi

Obzi­rom da je u gro­žđu bilo i nešto belog vina, sače­kali smo dva dana da bi dobili onu roze koju ja volim. Možda smo i malo pre­te­rali gle­da­jući šta je izla­zilo iz prese, ali mislim da će biti ok. Koliko čekati je vrlo indi­vi­du­alna stvar — neki ljudi u Pirotu odmah posle mulja­nja direktno pre­suju, sve zavi­sno od toga šta žele da dobiju i kakve sorte gro­žđa imaju.

Taj dan pauze sam isko­ri­stio za probno fla­ši­ra­nje vina iz berbe 2004.

Eti­ke­ti­ra­nje

Eti­kete sam već pri­pre­mio na samo­le­plji­vom papiru, a ostalu opremu je valjalo kupiti. Pre svega, obez­be­diti dobre pam­pure od pri­rodne plute. Posred­stvom kata­loga In Vino Festi­vala Vina, pro­na­šao sam firmu Beo­mox koja pro­daje zatva­rače austrij­ske kom­pa­nije Schi­es­ser. Pri­lično skupi (28din + PDV), ali veoma kvalitetni.

U Revinu, na Bano­vom Brdu, pro­na­šao sam jed­no­stavnu ručnu zatva­ra­čicu (1300din) i PVC kapice (1.80din), crne, mati­rane. Imali su raz­no­ra­zne kapice, ali sve redom sjajne, što mi se ne dopada. Sve­tle kapice bi bolje išle uz roze, ali ni crne nisu loše — ako se dobro uklope sa nalep­ni­com onda je sve ok.

Zatva­ra­čica nije loša, ali ima mali pro­blem. Radi na prin­cipu kupa­stog žljeba, gde je gor­nji deo gde ulazi pam­pur širi od donjeg. Metalna šipka je naravno koji mm uža od tog donjeg otvora, te kada pri­ti­sne čep odo­zgo ona ga blago udubi. Kako pro­lazi nadole, pluta se ugiba i otkine se mali prsten plute sa vrha, debljine 5mm. Obzi­rom da su čepovi dobri, dovoljno ostane za flašu, ali estet­ski ne deljuje naj­bo­lje. Zbog toga čepove treba namo­kriti da bi brže kli­znuli na dole. I oba­ve­zno nakon sva­kog zatva­ra­nja dobrano oči­stiti zatva­ra­čicu jer od tog kida­nja ostanu delići koji pri sle­de­ćem zatva­ra­nju završe u vinu. To sam isku­sio nakon 10-te zatvo­rene flaše :( a da ne bi kuć­nog pri­ja­te­lja ne bih ni shva­tio otkud ti delići u fla­šama. Nauk 1.

U Revinu imaju i dosta sku­plju stonu zatva­ra­čicu (7.500din) koja radi na dru­gom prin­cipu. Ima visoku ručku koja pome­ra­njem sku­plja seriju prste­nova oko plute i sti­ska je. Tako sti­snut čep se onda jed­nim pote­zom ubaci u flašu i sam čep bude netak­nut. Lepa stvar, samo teško ispla­tiva za par dese­tina flaša koliko će mi tre­bati sada. Možda neke naredne godine.

A u praksi…

Nalep­nice sam isekao…nekako. Još jedno isku­stvo — nalep­nice štam­pati spo­jene jednu uz drugu: tako ćete jed­nim pote­zom seći 2 ivice. Ja sam ih “pametno” raz­dvo­jio sa po 1cm beline, što je em veći posao za seče­nje em tako tanke trake se loše seku pa kra­jevi budu neravni / iskr­zani. Nauk 2.

Moja ori­gi­nalna ideja sa nalep­ni­cama je bila da su pune dužine i da pot­puno zatvore flašu, tj. da naprave ceo krug. To mi estet­ski deluje naj­bo­lje, a u praksi…
Urne­bes bre! Tre­balo mi je po 15-tak poku­šaja da ubo­dem iole dobar pra­vac, tako da se kra­jevi lepo uklope. I 1-2mm da se ne slaže nije dobro, izgleda baš ružno. Ura­diti ovako nešto ručno je muka živa i bez nekog šablona gde bih polo­žio prvo nalep­nicu a zatim pozi­ci­o­ni­rao flašu i okre­tao je postepeno…nemoguća stvar. Nauk 3.

No, šta je tu je, zale­pio sam kako sam znao. Pre nego sam sti­gao, mama mi je javila da ima neko­liko flaša za probu. Ono što nisam znao je da su to tamno-zelene flaše. Bedak. To nisu flaše za roze vino! Roze mora da se vidi — nje­gova lepota se sastoji od boje, pro­zir­no­sti, kri­stal­noj čistoći, pre­la­ma­nju sve­tlo­sti. Sve je to sastavni deo uži­va­nja u ovoj vrsti vina. Ali šta je tu je. Počeo sam iz navike da sku­pljam pro­zirne 0.75l flaše, zatre­baće kad tad.
Kraj­nji rezul­tat je pozi­ti­van. dizajn je dobro pri­hva­ćen od pri­ja­te­lja i ispalo je pri­lično veselo.

U Revinu sam video i mašinu za zatva­ra­nje kapica. Naime, da bi dobili onako fino sku­pljenu kapicu oko vrha flaše, sve što treba ura­diti je da se dobrano zagreje, čime se sku­plja i hla­đe­njem očvr­sne. Sprava košta “sit­nih” 12k dinara, pa je totalni over­kill za ovo što meni treba. Zbog toga smo se sna­šli obič­nim fenom — uklju­čite na naj­jače, pa lagano okre­ćete flašu i gle­date kako se lagano sku­plja. Ne uspe baš totalno da se zalepi, ali je ipak pri­lično dobro. Mada bi valjalo pro­bati i sa nekim jačim fenom

Pra­nje burića

Čisti sudovi, čisti sudovi. Man­tra koju valja stalno pona­vljati. Burad u koju je tre­balo sipati vino smo pro­pi­sno oprali. Prvo se opere obič­nom vodom i tu retko kada nešto ozbiljno prljavo izađe. To je zato što se ostaci od vina zavuku duboko u drvo. Tek pra­nje kori­šće­njem sode za buriće zai­sta pokaže čega sve tu ima — svako ko prvi put vidi to crnilo se šokira. Još jedno pra­nje vodom nakon toga i vreme je za test: zapali se sum­porna traka, ubaci u bure i blago zape­čati. Ako kom­pletno izgori onda je sve u redu — ako se pla­men isključi i traka ostane barem malo nei­zgo­rela — opet na pra­nje, nije bilo dobro.

Naravno, sav ovaj trud se takođe valjao zaliti, pred sutra­šnje presovanje ;)