Vinospravljanje, dan treći

Treći dan sam sma­trao za dan sa naj­više fizič­kog posla. Psi­hički sam se pri­pre­mao za pre­no­še­nje jedno 40–50 kofa vina, od garaže niz ste­pe­nice do podruma. No, kom­šija Mita mi je pret­hodno veče, dok smo prali burad saop­štio vest nede­lje — da nema nika­kvog noše­nja. Ćale je naime izbu­šio rupu u zidu od garaže do podruma, tako da se tu pro­gura crevo i vino direktno iz prese ide u bure. Džoli gud. :)

Pre­so­va­nje

Uju­tro smo pri­me­tili da se gro­žđe u bura­dima blago podi­glo, javlja­jući da je i više nego spremno za vre­nje. Nije se imalo šta čekati, tako da se ekipa oku­pila nešto posle podneva i kre­nulo se sa radom.

Sama presa stoji na plit­kom metal­nom pri­hvatu koji na jed­nom ćošku ima otvor veli­čine 6-7cm. Ispod njega se pri­kači cedi­lica sa gustom mre­ži­com tako da se spreči pad sit­nih bobica i gran­čica u otok vina. Otok se sku­plja u široku pla­stičnu posudu koja na dnu ima otvor oda­kle ide crevo. Između garaže i nivoa bureta postoji neki mali pad, no ipak pre­mali i pre­ta­ka­nje bi tra­jalo dosta dugo.
Zbog toga je ćale (elek­tro­in­že­njer) svo­je­vre­meno sasta­vio malu pumpu, koja stvara dodatni pri­ti­sak i brzo pre­ba­cuje vino. Iz vrlo prak­tič­nih razloga, pre­ki­dač za uklju­či­va­nje pumpe stoji na dugač­kom kablu koji zajedno sa odvod­nim cre­vom ide do podruma. Naime, samo onaj dole u podrumu koji puni burad zna kada treba da pre­kine, zato i pre­ki­dač treba da bude kod njega.

Na samom odvodu iz pri­hvatne posude stoji sla­vina koja se zavrće čim nivo vina u njoj opadne vrlo blizu gor­njeg dela otvora. Sama creva moraju biti pot­puno puna vinom — ako uđe nešto vazduha pumpa pro­sto neće da povuče. Svako ko je pre­ta­kao vino, rakiju, gorivo ;) na cug, zna o čemu pri­čam. Tada mora da se cin­cu­lira sa pum­pom, cre­vima i slično, samo da se nekako popune te rupe gde manjka tečnosti.

U samom pre­so­va­nju nema mnogo mudro­sti. Gro­žđe pre­si­pamo u presu, a sve vreme lagano se pri­ti­ska ili nekim širo­kim drve­tom ili rukama pre­više je usko da se unu­tra sme­sti mlada snaša ;). Kada se napuni do vrha, onda se postavi serija širo­kih letvi i na kraju metalna presa sa ruč­kom za okre­ta­nje. Oda­tle je posao na momente dosa­dan: okrene se 3–4 puta dok ne počne čitava ska­la­me­rija da se okreće, pa se zatim čeka dok to polako otiče i gro­žđana masa “popu­sti” da može još par puta da se okrene…i tako u krug.
Kao što to obično biva, prvih 80% vina se isti­sne očas posla, a pre­o­sta­lih 20% zahteva 3-4x više vre­mena. Tipično.

To je samo još jedna pri­lika da se pro­veri kva­li­tet sta­ri­jeg vina, dok se pro­ve­rava još koliko mesta ima u kom buretu. ;) Nama je svih 520kg gro­žđa stalo u dve prese, tako da nismo imali mnogo pra­znog hoda — ceo posao je bio gotov za 4h. Kada se pro­pi­sno ispre­suje, onda je pro­ce­nat isko­ri­šće­nja oko 80%, što smo posti­gli, jer smo ukupno imali nešto preko 400litara. Za neke sušne godine, ovo može da padne i na 70%. Koliko smo dobro ispre­so­vali, videlo se i po tome što nije bilo nika­kvog cure­nja kada smo rasklo­pili presu.
“Torta” koja je ostala je bila vrlo čvrsta i zahte­vala je pri­sto­jan napor da se raz­bije i pre­baci na drugo mesto. Takva može da se isko­ri­sti samo da nekoj rakiji da lepši ukus, ne i za recimo popu­larnu kominu. Mita mi je rekao da su moj ćale i on jedne godine pre­te­rali sa pre­so­va­njem toliko da nisu uspeli rukama da raz­biju ovu masu, pa je ćale doneo testeru i sekao. Nije lovačka priča, zai­sta je moguće. :)

Na kraju cele priče, bitno je dobro posta­viti “apa­ra­turu” za vre­nje.
Iz samog bureta crevo ide u u kofu sa vodom (dovoljno je da je 50% puna). Izlaz iz bureta se dobro zatvori tzv. živom gumom. Vrlo je bitno da se redovno (više puta dnevno) pro­ve­rava da li sva burad uredno krč­kaju. Kada počne vre­nje, gasovi koji se kre­i­raju vre­njem će kroz crevo izla­ziti u kofu koja se u prvim danima pro­pi­sno zacrni, dok iz vina izlazi raz­no­ra­zna prljav­ština. Upravo zbog tih otpa­daka je bitno da se ostavi pra­znog mesta na vrhu bureta, da sve to izađe, inače bi se zabilo u unu­tra­šnjost bureta i onda bi vam sle­dilo dodatno pre­ta­ka­nje da to sredite.

Ti gasovi su takođe vrlo nepri­jat­nog mirisa i rekao bih i otrovni (mada bi mi ovde tre­bao neki teh­no­log za potvrdu), zbog čega na podrumu imamo mali pro­zor koji se drži otvo­re­nim sve vreme vre­nja. Bez toga bi se u podrumu stvo­rila jako nepri­jatna atmo­sfera. Ne znam nikoga da se ugu­šio od ovoga, no…

Zna­čaj one cediljke sa sre­dine priče je dvo­struko zna­ča­jan. Čvršće bobice mogu da naprave pro­pi­snu štetu. Prvo, mogu da dovedu do zače­plje­nja pumpe i do pre­go­re­va­nja rotora. Nekih 2000 dinara za pre­mo­ta­va­nje, ako imate sreće da je samo to.
Druga šteta može biti mnogo gora. Ako se neka od bobica ili neka od gran­čica zaglavi unu­tar cevi za odvod vrenj­skih gasova, gasovi će se gomi­lati unu­tar bureta i iza­zvati pravu prav­catu eksplo­ziju koja može da raz­nese bure. U naj­go­rim slu­ča­je­vima može da kre­ira male drvene pro­jek­tile koji će izbu­šiti i ostalu burad. Za sva­kog vinara, naj­gora noćna mora posle vre­men­skih nepri­lika tik pred berbu.

Eto, to je kraj ove serije. Vre­nje je još uvek u toku, mama to redovno prati, tako da tu pro­blema nema. Sle­deća stvar koja pre­stoji je prvo pre­ta­ka­nje, što se nadam da ću takođe moći da ispra­tim sli­kama. Do tada, ostaje da se igram sa dizaj­nom etiketa.

Nadam se da ste uži­vali, što u priči što u sli­kama. Voleo bih da čujem ako neko ima slična isku­stva — komen­tari su otvo­reni pa…

Živeli!