Harry Potter

Pro­či­tao sam.

Svih 6 knjiga, za nešto oko mesec dana. Malo čudnim redo­sle­dom doduše. :) Naime, na užas mog kolege Marka Fea­gana — You bustard! You’re out to be shot! — prvo sam pro­či­tao šestu knjigu, a onda prvu do pete. Slu­čaj­no­šću, greškom…zaista.

U vreme kada se Harry manija zahuk­ta­vala, ja sam bio pot­puno obu­zet Gospo­da­rem Prste­nova tako da nisam imao vre­mena da tada čitam. No, obzi­rom kakav je to hit bio, pogle­dao sam prvo prvi pa drugi film i pri­lično se zaba­vio, moram pri­znati. Kada je iza­šao treći, te zatim i četvrti film, nisam ni išao u bio­skop. Nekako me nije vuklo, pa sam sače­kao DVD izda­nja i pogle­dao nedavno. Ta posled­nja dva filma su mi delo­vala pri­lično čudno — tok je bio nekako ispre­se­can, ska­ku­tav, bez nekog teč­nog redo­sleda. Mnogo stvari u samom filmu sam morao uzeti zdravo za gotovo, pošto nije bilo nika­kve šanse iz samog filma da se shvati zašto se nešto desilo baš tako kako se desilo. Slično isku­stvo sam imao i sa LotR, gde tek detalj­nim čita­njem ne samo naslovne knjige već čitave pra­teće mito­lo­gije neke stvari postaju jasnije.

No, sve do nedav­nih doga­đaja na bri­tan­skim aero­dro­mima se nije uka­zala pri­lika da poč­nem sa čita­njem. Tada, pošto sam došao na aero­drom i pro­šao check-in, 2h nisam znao šta ću sa sobom. Te sam u jed­noj od pro­dav­nica video Harry Pot­ter and the Half-Blood Prince i onako nei­spa­van pomi­slio e super, taman da vidim šta se dešava nakon četvr­tog filma. Negde u avi­onu sam skon­tao da je to šesta knjiga…no sad šta je tu je. Još na samom aero­dromu, već tokom prvih neko­liko stra­nica, bio sam odu­še­vljen. J.K.Rowling piše izu­zetno tečno, vispreno, sa dosta humora, sjaj­nim dija­lo­zima i feno­me­nal­nim ose­ća­jem za ritam. Do Beo­grada sam pro­či­tao skoro 300 stra­nica i stvar je bila rešena — prva stvar koju sam ura­dio kada sam sti­gao je da odem u Mamut i kupim sve kni­ige. Ispor­sta­vilo se da ni Mamut ni Plato nemaju petu knjigu (Order of the Pho­e­nix) koju sam sre­ćom pro­na­šao kasnije u Dubrov­niku. I tako je počelo, a zavr­šilo se pre neko veče.

That other world

Kao totalni mani­jak kada su u pita­nju epic fan­tasy priče, može se reći da sam prava publika za čarob­njake, veštice i tako to. No, većina stvari koje sam čitao zai­sta zaslu­žuju epic u imenu. Lord of the Rings, Wheel of Time Roberta Jor­dana (tek zapo­čeo čita­nje seri­jala), Fei­stova Mid­ke­mia — sve su izra­zito slo­žene, više­slojne, mito­lo­ške u srži.

Harry Pot­ter je dru­ga­čiji. Tu naime nema mnogo toga skri­ve­nog i neo­bič­nog. Dešava se u dana­šnjoj Engle­skoj, na real­nim pozna­tim mestima. Cela priča se dešava u blago pome­re­nom svetu, čak ne ni u nekoj dru­goj dimen­ziji — čarob­njaci se trude da mi, obi­čan svet, ne kon­sta­tu­jemo nji­hovo pri­su­stvo. I to je to. Nema mistike, nema dubo­kih korena od ko zna kad. Ova jed­no­stav­nost je ono što ovu seriju svr­stava u dečje knjige, jer čak i deca od 10–12 godina ne bi imala pro­blem sa pra­će­njem knjige i onoga što se u njoj dešava.

No, takođe ima i ele­me­nata krimi priče, tri­lera, među­ljud­skih odnosa — dovoljno toga da zain­te­re­suju i mnogo sta­rije. 250 mili­ona pro­da­tih pri­me­raka svih knjiga zajedno dovoljno govori o veli­čini feno­mena. Posebno su sim­pa­tične tinej­džer­ske muke glav­nih junaka i nji­hova raz­mi­šlja­nja na temu prvi zaba­vlja­nja — lako je pre­po­znati se :). Scena kada Her­mi­one obja­šnjava Har­ryju i Ronu više­struke emo­ci­o­nalne muke koje Cho Chang pre­ži­vljava u glavi zbog zaba­vlja­nja sa Har­ryjem i Ronov odgo­vor “nijedna razumna osoba ne može da raz­mi­šlja na toliko supro­sta­vlje­nih načina isto­vre­meno” je urnebesan.

Za lenje, a koji ipak neće da ispadnu neo­ba­ve­šteni u dru­štvu, tu je Guide to Harry Pot­ter, mada iskreno pre­po­ru­ču­jem da slo­bodno vreme, makar to bila i vožnja grad­skim pre­vo­zom na posao/fakultet posve­tite Har­ryju i ekipi. Vre­delo bi da se pri­pre­mite, a vre­mena ima — trač je da će se sedma knjiga poja­viti 7. jula 2007. godine, mada nika­kvih zva­nič­nih infor­ma­cija nema.
Špeku­la­cije o tome šta se dešava nakon šeste knjige su jedno od ludila od kojih svet boluje i gene­ralno su vrlo zabavne — slično kao svo­je­vre­mene špeku­la­cije oko deša­va­nja u Matrix nastavcima.

Spo­me­nuti Guide je i dobra retro­spek­tiva za one koji su pro­či­tali sve. Meni ostaje da čekam narednu knjigu, kad god je JKR završi, pa da vidim koja je tačno pri­roda vero­vatno naj­za­ni­mlji­vi­jeg lika koga svi vole da mrze. I još ne mogu da veru­jem da je ubila…uff…
Samo jedna od izjava autorke koje iza­zi­vaju infla­ciju inter­pre­ta­cija i pretpostavki:

“One cha­rac­ter got a repri­eve but I have to say two die that I did not intend to die.” When asked if the dead cha­rac­ters were “much-loved ones”, she replied: “A price has to be paid. We are dea­ling with pure evil here. They don’t tar­get extras, do they? They go for the main cha­rac­ters… well, I do.“

A za one kojima su fil­movi dovoljni…ako se film­ska ekipa potrudi i malo bolje pre­nese Order of the Pho­e­nix nego pret­hodna dva, onda će to biti nevi­đeni spek­takl spe­ci­jal­nih efe­kata i borbe čarob­njaka i veštica. Neću da navo­dim tačno šta, ali dve scene pri kraju zvuče toliko spek­ta­ku­larno da imam ekstremno velika oče­ki­va­nja i već sada se pri­pre­mam za leto sle­deće godine kada taj film dolazi u bioskope.