Kakvo fantastično veče. Duran Duran, grupa koja je svoje zvezdane trenutke imala u vreme kada sam slušao Gunse i Metallicu, održala je fenomenalan koncert u Hali 1 na Sajmu.

Predgrupa su bili Laki Pingvini, bend koji je prestao da svira pre nego sam se i zanimao za muziku ;) ali sam ipak znao pesme, iako nisam znao da su to baš oni. Izveli su nekoliko hitova, ali je najveće iznenađenje bila operska arija usred njihovog nastupa, koliko da se vidi da pevač nije mala maca. Onda je nastupila prilično iritantna pauza od reda 45minuta tokom koje su ispremeštali svašta po bini. No, svo to čekanje se zaboravilo kada su Duranovci izašli na scenu i krenuli sa nastupom.

Obzirom da nisam neki zagriženi fan, dobar deo pesama nisam znao, ali većinu ipak jesam. Njihov opus je toliki da bez ikakvih problema mogu ceo koncert popuniti samo najvećim hitovima. Odlično sviraju, ozvučenje je bilo dobro (da, i to se može na Sajmu) mada ne i savršeno - vokali su trebali više doći do izražaja (Stingov koncert u Novom Sadu je apsolutni vrh po ovom pitanju).

Totalno sam fasciniran Simonovim pevanjem - neverovatno je koliko energije i dobrog glasa taj čovek ima. Zvonak, čist ton glasa koji je vrlo lepo slušati je najviše došao do izražaja na izvođenju The Chauffeur - ma čudo. Come undone i Ordinary world (hitovi iz vremena kada sam shvatio da ima još neke muzike sem hard rocka i metala) su takođe bili sjajno izvedeni. Gitarska deonica u refrenu ove potonje je toliko jednostavna i prelepa da je svrstavam rame uz rame sa početkom Sweet Child o’ Mine (gde ako ne znate čija je to pesma neću ni da pričam s vama).

I bio bi totalni (muški) greh ne spomenuti backup pevačicu, crnkinju koja izgleda neverovatno - savršeno, ali savršeno telo - a pri tom i odlično peva; bez nje Come undone ne bi ni upola tako dobro zvučala.