Nekoliko puta sam slušao/čitao, sada već čuveni govor Baraka Obame, o rasnim pitanjima i podelama u Americi. Već sada se taj govor upoređuje sa verovatno najčuvenijim govorom 20. veka - “I have a dream” Martina Lutera Kinga.

Govor je zaista izuzetan, bez lažnih floskula, prodavanja magle i pričanja popularnih priča. Obama na izuzetan način govori o uzrocima i posledicama raznih podela. O tome da su reči njegovog pastora takve kakve jesu zbog toga što je on (pastor) rastao i formirao se kao osoba u okruženju kakvo je vladalo u Americi 50-tih i 60-tih. Nedavno sam na sajtu Peščanika naleteo na odličan prevod kompletnog govora i najiskrenije preporučujem čitanje istog.

Govore slične snage sam slušao i u Srbiji, poslednjih godina. Zoranov govor o nacionalizmu i patriotizmu studentima u Banjaluci pred samo ubistvo je odličan primer. Njegovi govori i statvovi sa kampanje “Srbija na dobrom putu”. Ili govor Čedomira Jovanovića na završnoj konvenciji LDP-a pred prošle izbore. Čitanje Obaminog i Čedinog govora jednog za drugim je veliko otvaranje očiju kakvog mladog i perspektivnog političara ova zemlja ima.

Obamin govor se u Americi opisuje kao prekretnički, kao nešto što će se godinama kasnije smatrati za početak oporavka Amerike kao društva u kome trenutno vlada strah. Od recesije, nesigurnosti, od terorizma. Od beskrajnih ratova u Iraku i Avganistanu. Ne znam da li bi ove reči i ovakav govor imale takav efekat da su izgovorene nakon 8 godina Klintonovog predsednikovanja, nakon kojih je Amerika odlično stajala. Možda. A možda je bilo potrebno 8 godina Džordža Buša mlađeg da bi te reči imale dovoljnu težinu. To će istorija reći. Ono što stoji je ovakav komentar:

Finally somebody gets it! Finally someone rises above all the crap, & when put in a difficult situation, dares to address the situation itself instead of cutting all ties with the offending situation and running for the hills. Finally a presidential candidate who isn’t the usual “well he’s better than the other horrible choices”

(naglašavanje moje, komentar na YouTube strani na kojoj je govor)

Mi smo devedesetih godina proživeli nacionalni i ekonomski sunovrat. Jedva da smo se pokrenuli u dobrom pravcu kada je 2003-te ta priča sjebana. Da li treba da prođe još 4 godine pod Koštunicom (ovaj put sa radikalima) pa da ideje i programski ciljevi koje zastupa LDP dovoljno dobiju na težini? Koliko još treba da potonemo da bi krenuli ka površini?

I dokle ćemo da glasamo za neke samo zato što su oni drugi gori od njih?

Videćemo za mesec i po dana.