U istoriji Srbije nikada nije falilo pametnih i umešnih ljudi. Nikada nije nedostajalo ni visprenih i umešnih političara. Ono što smo vrlo retko imali jesu pametni ljudi koji su bili spremni da se uhvate u koštac sa lošim stranama Srbije, da iskoriste poziciju na kojoj su da Srbiju promene na bolje.

Zoran Ɖinđić je jedan od tih ljudi. Godinama satanizovan od strane Miloševićeve i Šešeljeve vlasti, u svom narodu za koga je tako mnogo radio nikada nije bio cenjen, nikada nije bio priznat. Od mnogih svojih prijatelja sam čuo da su prvi zaista slušali šta je pričao u onih 3 dana žalosti nakon njegovog ubistva. Danas ga se uglavnom setimo 12. marta, što je meni previše tužno. Ja ga se radije sećam sa govornice na Terazijama u zimu ‘96/97 ili na protestima Saveza za promene, sa otvaranja Beogradskog maratona ‘97, sa otvaranja prve Sinergije u Sava centru. Sećam se beskrajne energije i optimizma, onog “nikada nije toliko crno da ne može da se nešto uradi”. I pored sve satanizacije, do svoje smrti je neumorno radio na tome da Srbija postane bolje društvo. Bolje društvo je bio njegov primarni cilj, ne plate, penzije i ne znam šta.

Zato je za mene Zoran Ɖinđić najveći car. Nadam se da će za dobar deo vas koji ste ovo pročitali biti isto. Čak i ako imate loše mišljenje o njemu, potrošite nešto vremena da pročitate nešto od njegovih intervjua, pogotovo neposredno pre smrti. Iznenadićete se.