Predsednički izbori u Srbiji su se završili na najlošiji mogući način za svakoga kome je do ove zemlje stalo. Kamarila prodavca magle je uspela još jednom da zajebe, pripreti i potplati dovoljno birača da ih ostavi još nešto malo vremena na vlasti.

U celoj ovoj priči, vidim samo jedan bitan faktor ovakvog rezultata. Medijska slika Srbije nikada nije bila gora i nikada - čak ni 90-tih - nisam video ovakvu količinu auto-cenzure, guranja glave u pesak i otvorenog šlihtanja vlasti. Novosti, Blic, Politika i slične “narodne” novine koje se najviše čitaju su glavni krivci. Vi što tamo radite i što takve novine uređujete - gadite mi se do nivoa koji je teško rečima izreći. Kada ova nakaradna vlast jednom padne sa vlasti siguran sam da ćete vi takvi biti prvi u trci da se pokažete kao oštra pera i kritike te neke nove vlasti; pa sve dok opet ne stignu marketinški budžeti državnih firmi. Takvi ste bili i posle 2000-e i ništa pametno niti lepo od vas ne očekujem ikada više. RTS, B92, Prva su replika vas istih u TV sferi. Sramota i beda.

Drukara, Alo, Kurir, Pink, Happy TV[^ da li ima nakaradnijeg naziva za TV kanal na kome se emituje onakav trash] i sličan otpad se barem ne foliraju ko su i šta su (civilizacijski otpad).

Najgori deo je ono što nas tek sada čeka.

Nakon što je postalo jasno šta se dešava i da drugog kruga neće biti, video sam mnogo raznih tvitova gde se Saša Janković i Beli proglašavaju nekakvim moralnim pobednicima a u nešto manjoj meri sam video i seirenje nad rezultatom Saše Radulovića.

Kakvo zaluđivanje.

UniCredit banka mi je ovih dana poslala pisamce gde me obaveštava da će me u nekom momentu kontaktirati agencija za istraživanje tržišta da se raspita kako sam zadovoljan poslovanjem banke.

Pročitajte.

Ovo pismo i ovaj nastup je tipičan primer budalaštine od koje pate razne korporacije, bez da se zaista udube u to kako sve ovo izgleda njihovim klijentima. Pogotovo sitnim ribama, preduzetnicima kao što sam ja.

Napravismo podcast, Milan Adamov i ja.

Otkud i zakud

Radio emisije odavno, odavno ne slušam, pogotovo kontakt programe gde se ljudi javljaju, pozdravljaju ekipu iz kraja, brata u tuđini i te priče. Jednako ne volim i razne jutarnje programe; čak i kada su voditelji zanimljivi često mi ta priča deluje usiljeno. Kada ti je posao da svakog dana moraš po 2-3h biti zabavan i zanimljiv neminovno ima podužih segmenata koji mi izazivaju neprijatan osećaj i želju da prestanem sa slušanjem.

Jedine radio emisije koje sam sa uživanjem slušao su bile neobavezni intervjui, u formi razgovora tipa dva prijatelja sede u kafiću i čavrljaju. Bitan preduslov za to jeste da je voditelj dobro informisan i pripremljen za razgovor sa datim gostom tako da kontroliše stvari i ima dobar ritam.

Takve emisije su retkost na radio stanicama, čak i kada ih ima to nisu uvek teme koje mene zanimaju. E, tu nastupa internet. Ako nema u Srbiji, ima kojekude po svetu.

Posle dužeg vremena - desetak godina i kusur - vratio sam se u veličinu M. Sa 183cm visine, M je odgovarajuća mera za mene. Kao i dobrom delu ljudi modernog sveta, moja težina se drastično menjala tokom života. Više puta sam “odlazio” na L, povremeno i XL pa se vraćao u M i onda nazad.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva imam razloga da verujem da ovaj put trajno ostajem na spomenutoj veličini. Evo i zašto.

U državi u kojoj živimo, odavno je umrla odgovornost za izrečenu reč. Još tamo devedesetih, kada su razni opskurni likovi dobili priliku da svoje baljezgarije neograničeno i podsticano seju po najširem javnom mnenju.

Ideja javne kritike je obesmišljena od kada je državna televizija bez imalo srama i stida blatantno pljuvala po svemu i svačemu što nije igralo uz muziku vlasti. Najtužnije od svega je činjenica da se nakon 2000-te samo promenila adresa. Udarna pesnica besmisla postaje novinsko smeće koje izrasta jedno iz drugog, ponekad samo za potrebe jednog izbornog ciklusa.

Tabloidi nekad direktno a češće uvijeno kroz sprdnju i prizemnu zabavu izlažu ruglu grupu ljudi ili pojedince koji predstavljaju prepreku ili problem finansijerima te štampe. Pa tako dobijete Đinđića kriminalca, Čedu narkomana a to onda dovodi do situacije da svaka šuša pomisli da je dozvoljeno i (u njihovom bolesnom umu) čak dobrodošlo da se te osobe i fizički ugroze. Zorana su ubili, Čedomira više puta napadali. To nije došlo niotkuda, takva atmosfera se kreira godinama i svako od nas koji barem jednom prenese neki tekst ili link ka tim člancima doprinosti tabloidizaciji čitavog društva.

Protiv takvog višegodišnjeg bombardovanja je jako teško boriti se i takav način javnog izražavanja postaje uobičajen, postaje kao dobar dan, čak i kod ljudi koji bi morali znati bolje.