Sjajna 2010-a godina broji sitne sate.

To je godina u kojoj je Ana na svet donela našeg drugog dečaka, tako da kakva god bila na nekom drugom planu, to je divna godina bez ikakve sumnje. Časlav lepo raste i po drugi put imam privilegiju da uživam i radujem se zajedno sa bebom dok otkriva svet oko sebe. Sve te toliko proste i obične stvari nama odraslima, postaju neverovatne kada se dožive zajedno s njim. Kada recimo ujutro podignem venecijaner u njegovoj sobi a njegove oke se iznenađeno rašire a lice ozari osmehom kada me ugleda. Ili kada mu kapljica kiše padne na nos sa grane drveta pa skupi okice pokušavajući da fokusira i vidi šta to bi. Ili kad prvi put uspe da uhvati moj prst. Ili kad zatrese zvečku i onda zadivljeno pogleda u mene da podeli radost zbog tog novog iskustva. Ili kada idemo autoputem pa prolazimo ispod nadvožnjaka i na jedan tren se svetlost smanji a on se izbeči i gleda šta to bi. Ili…

Aleksa ga je divno prihvatio. Da mi je neko pričao da će dečak od tri godine ostaviti omiljenu igricu na iPadu i trčati do kreveca da priča sa bebom jer ona plače…Teško da bi bolje moglo biti.

Poslovno, ovo je godina koja je mogla biti i mnogo bolja. Mnogo, mnogo bolja. Nesposobna vlada ove zemlje nema pojma kako da nas izvuče iz mulja u kome se nalazimo, nema nikakvu strategiju niti viziju kakva bi ekonomija ove zemlje trebala biti.

Ovo je godina kada sam pokušao da otvorim svoju prvu firmu i odustao istog momenta, pošto ne startujem sa nule, već sa -84.000 dinara (a da sam to pokušao pre 2 meseca bilo bi -260.000din) i svakog meseca sam automatski dodatno u minusu barem 24.000 dinara, pre nego što sam išta zaradio (tačnije nebitno je da li posla uopšte imam). Možda sam ja naivan, ali mi to nikako ne deluje normalno. U zemlji u kojoj je 160.000 ljudi ostalo bez posla u privatnom sektoru, gde raste broj preduzetnika koji oduzimaju sebi život zato što su u dugovima i biznis im propada – izvršna vlast povećava količinu nameta ka onima koji se usude da nešto pokrenu i sklone sebe i možda još po nekog sa Biroa za nezaposlene. Ako u vlasti uopšte ima nekoga zainteresovanog da nešto dobro uradi, preporučujem da počnu od ovog teksta o pokretačkoj snazi nemačke privrede i ovog primera munjevitog preobražaja pravno-ekonomskog sistema čitave jedne zemlje. (Dok su Estonci imali Marta Laara, mi smo ubili Zorana Đinđića i dva puta birali Koštunicu. O ovim smetenjacima koji su ga smenili, ne vredi ni trošiti reči. Tuga.)

Lično u 2011-oj očekujem još gomilu lepih porodičnih momenata za pamćenje.

Poslovno ne očekujem ama baš ništa. Radiću puno kao i ove godine (vrlo verovatno i više nego ove godine) ali sam očekivanja ukinuo. U zemlji gde 80% glasova čvrsto drže nesposobni i nesposobniji, nadati se boljitku je nepotrebno opterećenje.