U zemlji gde je reč ovlašćenog organa i dalje jedina merodavna, ovako nešto je slabo izvodljivo.

Baš bih voleo da vidim face i sudije i pandura kada bi podneo ovakav dokaz u domaćem sudu. Verovatno bih dobio oduzimanje dozvole zbog neuračunljivosti…

U nekoliko poslovnih poseta UK sam stekao utisak o izuzetnoj stabilnosti UK kao države. Od javnog prevoza koji je eonima ispred ove patetike koju mi imamo, parlamentarnog sistema i mnogih drugih stvari. Bez sumnje, to je posledica stabilnog i planiranog razvoja, bez naglih promena državnog sistema kakve smo mi u istoriji imali.

Jednom prilikom sam gledao sam emisiju na Channel4 (čini mi se) o razvoju zdravstva (UK HealthCare) nakon dolaska Laburista na vlast. Toni Bler i kompanija su u prvom mandatu mislili da se provuku sa nekim razmerno malim ulaganjima. No, nakon par godina se pokazalo da iako je potrošeno skoro milijardu funti, to nije bilo dovoljno ni da se izvrši kompjuterizacija sistema a kamoli da se uradi nešto bitnije što će ljudi moći da osete na dnevnoj bazi. Stoga je u drugom mandatu okrenut novi list i krenulo se u dugoročni plan unapređenja te službe. Potrošili su do sada nekih 7 milijardi funti što je za efekat imalo mnogo opipljivih stvari; recimo, skraćeno je vreme čekanja na skupe i komplikovane operacije za 50%. Drugi deo te priče se pokazao juče.

Gledajući jučerašnje tužne scene u Londonu, na kraju dana je jedna stvar bila više nego očigledna. A to je odlična reakcija države na jedan prilično dobro organizovan i izveden teroristički napad.

Maltene desetak minuta nakon što je sve počelo da se dešava, policija je izolovala mesta napada. Pojavile su se kolone ambulantnih vozila - u jednom trenutku sam video scenu gde 4-5 vozila čeka u redu da preuzme povređene - oni su čekali da izvuku povređene iz krša a ne da povređeni čekaju njih. Na svakom od mesta napada helikopterom su prevezeni doktori i kreirane traumatološke sobe (ako sam sad lupio naziv, medicinari neka mi oproste) za one koji nemaju vremena za prevoz do bolnice. U bolnicama su ih pak sačekali redovi osoblja, što sestara što doktora na samom ulazu i odmah pružali pomoć. Za posmatrača sa strane, pogotovo iz zemlje kao što je naša, ovo je fascinantno.

Jasno je da mi još dugo nećemo imati ni približno takav nivo državnih službi. Mnogo stvari je potrebno promeniti a strepnja mi je dublja od nade da postoji ikakva strategija; ne dok nam državu vode nesposobni mamlazi kakve sada imamo u Vladi. I što je najgore, onaj ko nije bio napolju, posetio par država, ne može ni da zamisli koliko sve to može biti bolje. A ovo je samo UK. Bliski rođaci mi žive u Švedskoj i kada slušam o tome kako tek njihova država funkcioniše…

Ko je vikao “zeleno, zeleno” na pešačkom prelazu ispred Moskve, uveče, tik nakon kontra-mitinga - ne treba. Ko je šipčio onih nedelja i nedelja po susnežici na protestima Saveza za Promene - ne treba. Ko je bio ispred Terazija 3 u noći 24. septembra 2000. - ne treba. Ko je bio na ulicama od jutra 5. oktobra pa sve do kasno u noć i dalje do jutra - ne treba. Ko je bio na grobu Zorana Đinđića 12. marta 2004. - ne treba.

Svi ostali - treba da kupe i pročitaju knjigu Moj sukob s prošlošću Čedomira Jovanovića. Kome nije jasno, za istog nema nikakve nade.

Marko na svom blogu prenosi tekstove Ramba Amadeusa, a jedan se tiče smrdljivog vazduha u Beogradu, što me podsetilo na slične traume koje imam prilikom svakog odlaska iz istog dužeg od 1 dan. Bez obzira da li odem u Pirot, na Zlatibor ili u drugu zemlju - kada se vratim prva stvar koja me dočeka je smrdljivi vazduh.

Najveći šok te vrste sam doživeo nakon prvog povratka iz Londona. Bio sam tamo 3 dana i kada sam izašao na BG Aerodromu nisam mogao da verujem. Kao da sam ušao u halu za obradu gume u Tigru. Kada sam pričao ljudima da je vazduh u Londonu neizmerno bolji nego u Srbiji niko da mi poveruje (sem onih koji su bili tamo). Ništa neobično obzirom da su nas u školi učili da se na tom zapadu, a pogotovo u Londonu umire od smoga. Jeste, ali pre 100 i kusur godina. Danas je pravo uživanje šetati Londonom. Spavanje u Londonu usred leta je identično spavanju na Zlatiboru. Nigde se nisam budio odmorniji nego na ta dva mesta. Sličan utisak imam i nakon posete Singapuru - najvećoj azijskoj luci - mada je tamo zbog nesnosne vlažnosti to teže primetiti.

Ako je Englezima trebalo 100 godina, koliko li će trebati nama..?

Gledajući današnji meč Ane Ivanović protiv Meri Pirs, pade mi na pamet - kao pravom web geeku :) - da pogledam šta od sajtova vezanih za nju postoji. I prvi na listi je njen oficijelni sajt.

Grafički odličan dizajn, pravo ozveženje posle čitave serije raznoraznih amaterskih poduhvata za domaće fudbalerske gastarbajtere. I pri tom je tehnički savršen. 100% validan prema HTML 4.0 standardu. Najbitniji sadržaj je prvi po redosledu što se lako vidi kada se isključi CSS. Zbilja prijatno iznenađenje. Sajt je deo švajcarskih kubusmedia, očigledno angažovanih od DH Managementa koji stoji iza Ane.

Ana je em zgodna, em dobro igra, em ima validan sajt. Šta čovek više da poželi ;)