Moj ćale je uvek voleo da pije špricer, skoro nikako čisto vino. To je valjda najrabljenije piće u Pirotu, mada ja pojma nemam zašto. Nikad mi nije bilo jasno zašto ljudi kvare lepo vino mešanjem sa sodom. Da, da. soda.
Kakva kisela, soda sine, to je pravi sastojak za špricer.
To je imalo i jednu dobru stranu, a to je naš porodični vinograd. Negde početkom devedesetih, ćale je batalio stari, zbrda-zdola nasađeni vinograd, povadio pola šljivara, preorao i zasadio špalir. Sećam se te sadnje, koja je to fešta bila. Mislim da je domaćinska radost pri sadnji vinograda veća i od one kad se pravi kuća. Ćale i petnaestak njegovih ortaka sređuje linije, meri, postavlja stubove, kopaju se rupe, svaki zasad se posebno pakuje u pesak i đubrivo i spušta u zemlju. Jedna od retkih slika iz tog vremena koje se tako živo sećam.
Vinogradu treba 6-7 godina da sazri i počne da rađa u količinama koje su dovoljne za spravljanje vina. Ćale je zasadio barem desetak raznih sorti, sa idejom da vidi koja će se najbolje primiti. Jedna stvar se vrlo brzo nauči kada se održava vinograd: svake godine jedan deo čokota uvene ili se smrzne. I treba ga zameniti. I onda se to menja onim sortama koje su izdržale i bolje se pokazale. Kod nas, najbolje je uspevala Frankovka i predstavlja glavni sastojak našeg vina.
Zašto sam spomenuo špricer? Špricer može da se pravi samo od belog vina, ili od rozea. Od crnog nikako, to se pije čisto (bambus i slične gluposti mi gadno i da spomenem). Ćale nije voleo belo vino naročito, a i te sorte vina nisu baš nešto uspevale kod nas. Znači, roze.
Prvih par generacija vina nisu bile nešto. Ćale je učio šta i kako treba raditi i nije žurio. Kad i kako rezati, kada treba skidati višak grožđa, kad i koliko puta prskati, navodnjavati kad je suša… Onda berba, muljanje, presovanje, vrenje, pretakanje, održavanje buradi, bistrenje…
Krajnji rezultat: kristalno čist roze. Dobrim godinama, grožđe je toliko slatko da nije potrebno ni zrnce šečera dodavati. I to je onda najbolje vino koje se može popiti, vino od koga ti nije muka, ne boli te glava - samo dobiješ ogromnu količinu energije i teško kontrolišeš noge i uopšte svoje pokrete. Heh… ;)
Vino se pilo dosta i brzo je odlazilo. 700-800 litara po berbi bi skoro nestalo do sledeće berbe i retko je bilo prilike da se išta flašira. Tek poslednjih par godina se dešavalo da u nekom od burića ostane stotinak litara. 250l bure je zapećaćeno 2003. (vino iz ‘02) i to čeka prvu svadbu u kući.
Često smo vino poklanjali. I uvek je to bilo u nekim Knjaz Miloš i sličnim flašama - siđeš u podrum, natočiš i nosi. E to me uvek nerviralo. Previše je to lepo vino da bi se tek tako pakovalo. Uvek je bilo priče da ćemo jednom da kupimo gomiletinu staklenih flaša, ja napravim etiketu…jednom…
Ćaleta sada više nema. Ovogodišnji rod je bio zanemarljiv (je*eni aprilski mraz od dve nedelje) i vino nije ni pravljeno. Ostala je berba ‘04, mlada i tek načeta. Bez ćaleta, a sa mnom 5h vožnje udaljenim, vinograd je pod znakom pitanja. Samo Sudbina zna šta će s tim biti nadalje, ali jednom sasvim sigurno mogu da uradim.
Da napravim već jednom tu etiketu.
Vacić Roze