Samo da zabeležim, da se ne zagubi u budućnosti…

Ratomir Tanić je na suđenju “kosovskoj šestorki” rekao da su “jastrebovi” priželjkivali što veće civilne žrtve kako bi time pokazali da je NATO zločinačka organizacija. On je opisao kako je u drugoj polovini 1997. Slobodan Milošević počeo pripreme za nasilno rešavanje kosovskog problema.

Drugog dana svedočenja na suđenju šestorici bivših političkih, vojnih i policijskih zvaničnika Srbije optuženih za zločine na Kosovu, Ratomir Tanić je reka da, pošto nije mogao da osigura “institucionalnu podršku za rat”, Milošević je uspostavio “privatni lanac komandovanja” kojim je zaobilazio Generalštab Vojske Jugoslavije, tadašnje rukovodstvo Službe državne bezbednosti, vladu, skupštinu i ostale legalne institucije.

Na čelu tog “privatnog lanca” su, prema Taniću, bili Nikola Šainović i Milomir Minić, a tadašnji komandant III Armije, general Nebojša Pavković, je, kako je opisao svedok, “imao sklonost da udovoljava njihovim zahtevima” za korišćenje trupa, tenkova i teškog naoružanja VJ bez znanja tadašnjeg načelnika Generalštaba, Momčila Perišića.

Pošto su Perišić i tadašnji šef Državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić pokušali da se suprostave takvoj nelegalnoj i voluntarističkoj upotrebi sile na Kosovu, obojica su tokom 1998. godine smenjeni i na njihova mesta su dovedeni Miloševićevi poslušnici, general Dragoljub Ojdanić i Radomir Marković.

Tanić tvrdi da mu je Perišić početkom 1999. godine pokazao “super tajno” pismo, koje je kao načelnik Generalštaba sredinom 1998. godine uputio Miloševiću, u kojem protestuje zbog nezakonite upotrebe vojske na Kosovu, pokušaja komandovanja jedinica VJ od strane “nenadležnih lica”, nastojanja Ministarstva unutrašnjih poslova da potčini sebi neke vojne jedinice, preskakanja nivoa komandovanja i drugih nepravilnosti.

Pismo je prilikom prvog Tanićevog svedočenja u maju 2002. uvedeno u dokaze optužbe protiv Slobodana Miloševića, a danas se našlo i među dokazima protiv šestorice njegovih nekadašnjih saradnika.

Tanić je danas ponovo opisao incident iz oktobra 1998. godine, kada je tadašnji potpredsednik srpske vlade Vladimir Štambuk, kojeg je opisao kao jednog od Miloševićevih “jastrebova”, na jednom prijemu pred ambasadorima Velike Britanije i Nemačke rekao da Srbiji “ne bi smetalo malo bombardovanje od strane NATO”.

Zapadnim ambasadorima su “pale vilice od zaprepašćenja”, rekao je Tanić i opisao kako je Štambuka poveo na stranu i pitao ga “šta mu bi da tako priziva bombardovanje?”

Štambuk mu je na to, kako kaže, odgovorio da bi “malo bombardovanje od strane NATO-a bilo odličan izgovor sa eliminisanje opozicije u Srbiji i čišćenje Albanaca sa Kosova”. Štambuk je dodao da je to “stav porodice”, odnosno Miloševića i njegove supruge Mire Marković.

Sličan cinizam prema žrtvama je, tvrdi Tanić, tokom intervencije NATO-a ispoljio i sam Milošević, koji je odbijao različite zapadne ponude za prekid bombardovanja govoreći da je potrebno “još civilnih žrtava kako bi se pokazalo da je NATO zločinačka organizacija”.

Tanić tvrdi da je četiri dana pre bombardovanja Radio-televizije Srbije iz inostranstva obavestio Službu državne bezbednosti da je planiran napad i uveren je da je ta informacija odmah prosleđena Miloševiću, a da je on odlučio da se zaposleni ne evakuišu i tako ih svesno žrtvovao.

Original: B92 vesti