(deo prvi, ako ste propustili)

Kada sam se u julu ‘99-te vratio u Beograd, situacija mi nije bila nimalo ružičasta. Plan da završim ETF pre odlaska u vojsku se raspršio. Para skoro pa da nije ni bilo, imao sam otprilike za 2-3 meseca stanarine (nas troje bilo u 1.5 sobnom stanu, što je pomoglo da ne bude za samo 1 mesec). Sezam je pitanje web mastera odavno rešio, da se vraćam tamo morao bih da se guram, a to nisam hteo.

Krenuo sam u vode slobodnog strelca. Slao mailove, obilazio razne firme nudeći web usluge - znao sam dosta ljudi preko Sezama. Bilo tu par sitnih poslova, pa se krpilo i kretalo na bolje.

I onda onako iznebuha, dvesic@sezam mi pošalje mail da se javim nekom čoveku, traži ASP programere. Dejana sam tada znao samo virtuelno, kroz diskusije u Sezamovim konferencijama. Taj jedan mail će na moj poslovni put imati značajne posledice, jer se evo već 10-ta godina vrtim u tom istom krugu ljudi. :)

cyberPIXIE dot-com

Čovek koji je tražio ASP programere je bio Nenad Hrnjak, poznat u raznim krugovima i kao Neša Pile ili kao Hrčak. K’o Nešu ne zna, pitam se da li je ikada išta radio u Beogradu u IT industriji :) - šta bi on tek mogao da napiše na temu IT-a u Srbiji 90-tih i kasnije…

Pozovem dati broj, kaže mi Neša da dođem u tadašnje prostorije AB Softa (ne znam da li su još tamo) u zgradi JRB-a u Kneza Miloša, na potkrovlje. JRB (Jugoslovensko Rečno Brodarstvo) je bila firma čije su kancelarije izgledale kao iz soc-real filmova 70-tih - trošni ormani, ulegnuti stolovi, vrljave stolice. Blago rečeno nereprezentativno. A kad to prođeš i uđeš u potkrovlje gde je AB Soft, k’o na drugoj planeti - moderan nameštaj, tapaciran pod, svuda računari, zuje serveri, ludilo.

Uđem i tražim gde je Nenad Hrnjak - niko nema pojma. Nisam mogao da verujem, dve osobe pitam, od kojih jedna sekretarica koja prima stranke i morala bi da zna sve u firmi, pojma nemaju ko je taj Hrnjak. U tom momentu izlazi neki bradati lik i čuje šta pričam “ma traži Nešu Pileta, eno ga tamo u poslednjoj kancelariji” i produži dalje. “Nešu Pileta, aaaa, što ne reče odmah…” Bih ja, da sam znao. Uđem u kancelariju, kad ono neko poveliko pile, 10-tak cm višlje od mene. Razlog za nadimak - fenomenalni Chicken Lines, totalna preporuka za igricu. No, to sam saznao dosta kasnije…

Koji je to razgovor za posao bio. U Sezamu su me pitali sve po propisu, šta sam radio, šta znam, zašto mislim da bih ja bio prava osoba za dati posao itd. Pre toga mi uredno ispričali šta se od novozaposlenog očekuje, sve neka očekivana i normalna priča. Ovde prvo pojma nisam imao šta je posao. Niti mi je Neša išta posebno rekao. Pitao me ko sam i šta sam, gde sam i šta radio i onda me pitao

• “Hoćeš da radiš za mene?”

Ja ono “a šta je posao?”

• “Ma je l’ hoćeš ti da radiš ili nećeš?”

“Hoću, samo ne znam šta je posao, gde se radi, koji su uslovi..”

• “Ovde se radi, pravi se neki web, ASP i SQL. Hoćeš da radiš ili ne?”

I tako ti se mi preganjamo, ja pokušavam da iskopam detalje, a on da ih sakrije. o SQL-u skoro nisam ništa znao, ASP sam radio u Sezamu. To i kažem i pristanem, na polu neviđeno. Kaže mi čovek platu (jako dobra, 70% veća nego kad sam otišao iz Sezama), ali da prvo moram da uradim neki web sajt na temu koju mi je zadao, da vidi šta i kako radim. Imao sam dve nedelje ili tako nešto. Napravim ja to za 4 dana, cinculirao malo i poslao čoveku.

Pozove me on, kaže “odličan__ kod, pravi šusterski” :D Mal’ ne padoh na pod od smeha, niko mi nikada nije tako ocenio kod. Lepo složen, očigledno ručno pisan, lepo uvučen i sređen, te stoga šusterski. U tom momentu i dalje ne znam šta ću tačno raditi. Ispostavi se da je bila još jedna ekipa (njih dvojica) koja je konkurisala za posao i isto uradila web sajt na zadatu temu. Budemo ti mi tako primljeni sva trojica. Druga dvojica su bili Olja Mandić i Nenad Rogić.

I konačno saznam šta je posao. Firma je Internet startup, osnivači su naši ljudi iz Čikaga, a izabrano ime je bilo cyberPIXIE. Zadatak nas trojice je bio da za tri meseca napravimo prototip web-based sistema koji bi radio kako na web sajtu tako i na touch-screen tabletu. Ideja je bila da se naprave ti neki touch terminali koji bi stajali u hotelima, restoranima, aerodromima. Ljudi bi tu mogli da naručuju hranu, rezervišu usluge (maser, taxi, avionska karta, bilo šta što ima u sistemu). Korišćenjem skupljaju poene, koji im onda donose popuste itd.

Je l’ znate vi ljudi koji je to meni bio sajens fikšn. Touch screen tablet sa web interfejsom i wi-fi vezom, povezan u globalni web servis. I sve to 1999-te. Kakav iPad, pa ja sam pravio takve stvari pre 10 godina. ;) Napalio sam se na priču toliko da sam noću tarabao MS SQL, danju kodirao ASP stranice, menjao svakih 10 dana pola koda, kako šta skapiram da može bolje i naučim taj SQL. Baš mi bilo stalo da to dobro uradim.

Nisam rekao najbolji deo priče: tablet još nije ni postojao. Tek je bio u planovima, pravljeni tada neki prototipovi gde pola delova još uvek nije radilo. Spravu je radio National Semiconductors, sa kojim je postojao deal da cyberPIXIE dobije prve beta primerke a da se u prodaju krene zajedno sa ovim web sistemom. Taljigamo mi tako taj projekat, ali veliki posao, te nikako da ga završimo u neku celinu koja bi radila, u običnom browseru. Iz Čikaga počinje pritiskanje, treba da se pokaže rezultat, jer oni idu na razgovor sa mogućim finansijerima. O angel i venture kapitalu tada pojma nisam imao, sve mi je to bilo strano, ali đavolski uzbudljivo.

Tako ti mi ubacimo u najvišu brzinu, u nekoliko dana zategnemo konce, našminkamo i pošaljemo u Čikago. Dobijemo zeleno svetlo za nastavak priče. Širi se i menja ekipa, što ovde što u Čikagu. U firmu dolazi Pleki, danas CEO GTECH Beograd (do 2007-te se zvalo BEG Finsoft). Neša Hrnjak prelazi u dotični BEG Finsoft, a Pleki postaje direktor cyberPIXIEa. Nenad Rogić odlazi u Teletrader. Olja ostaje, dolazi još nekoliko ljudi. Ja sam najviše posla ima oko istog onog ASP-based weba i tu sam baš pošteno radio. Cilj je bio da se napravi dovoljno materijala i proizvod uznapreduje dovoljno da dostignemo drugu rundu finansiranja. Sećam se da smo štampali kompletan ASP source code (300+ A4 stranica) i kompletan SQL data model (par kvadratnih metara tabela i veza između njih) i to slali poštom u Čikago.

Koji dan kasnije stižu vesti: značajne pare dobijene (nisam siguran, mislim da se radilo o nekih $5M), glavni investitor SONICblue, nekadašnji S3 Inc., isti oni čiju sam grafičku imao u svom prvom računaru.

Iz Čikaga tada stižu i zverske mašine. Nikada, ali nikada u životu nisam doživeo da pređem na računar koji je subjektivno 10x brži od onog što sam imao do tada (za objektivno ne znam, nisam merio). I dan danas taj Compaq workstation mi je ostao u sećanju kao nešto najbrže na čemu sam radio. Mi smo ovde imali klasiku - zbrda zdola skrpljeni računari od švercovanih delova, k’o većina IT industrije. A ovaj Compaq…SCSI diskovi u stripe režimu (kontroler za to je bio veći od matične ploče u mom starom računaru), čudo memorije, neka Matrox (čini mi se) zver od kartice, fenomenalni monitor. Mašina je stigla sa NT 4-om, a ja sam hteo da instaliram Windows 2000. Razmišljao sam da li da se upustim u to, ko zna da li ću naći drajvere, šta ako ne nađem, treba da opet instaliram NT a to nikada nisam radio itd. Kako sam samo bio neiskusan - na Win2k instalacionom disku se nalazi kompletna drajver podrška za taj workstation. Prvi put u životu sam video da prvo pojavljivanje login dijaloga bude u visokoj rezoluciji. Sve se instaliralo i proradilo odmah.

Stigao je takođe i čuveni tablet. NSC nam je poslao drugi po redu (skoro) radeći prototip koji su ručno sastavljali. Kažem skoro, pošto nije radila glavna stvar - wireless veza. Wi fi u ono doba je bio beba u povoju i jeftinih pouzdanih čipova nije bilo kao danas. NSC je poslao i neki kabl kojim smo tablet mogli da povežemo na računar (ne sećam se na koji port) pa smo tako instalirali web aplikaciju na njega. Tada sam prvi put mogao i da zaista isprobam ono što sam dizajnirao.

A wi-fi? Opravio ga Pleki :), koji je inače wireless security doktor. Mi ti sve onako ponosni javimo u Čikago da wi-fi proradio, ovi valjda jave NSC-u, kad ti odatle ubrzo stiže pitanje “da li možete da nam kažete kako ste to uradili” :))) cyberPIXIE je kasnije prijavio tri wireless patenta, gde je Pleki zaslužan za barem dva i po. Ako ga ne mrzi, možda napiše nekad nešto o tome.

Otprilike u to neko vreme počinjem da sumnjam da u celoj toj priči ima budućnosti za mene. Moje znanje dizajna i ASP-a i SQL-a se nikako nije uklapalo u priču koja je sve više dolazila preko bare. Glavni sastojak te priče je bila Java. Kafenizacija proizvoda je izgleda bio tehnološki pravac za koji se odlučila ekipa u Čikagu (koja se takođe svako malo menjala) te sebe tu nisam više video.

Situacija je bila tragikomična: najbolja plata ikad, najbolji računar ikad, najmanje posla ikad (maltene ga uopšte nema) a ja se mrštim i spremam da idem odatle. Neša me već više puta zvao da pređem u Finsoft, što sam konačno i uradio krajem februara 2001.

(cyberPIXIE je preživeo još jedno 10-tak meseci nakon što sam otišao. Pukao otprilike kad i ostatak dot-com balončića, SONICblue vadio pare tako što je prodao PCTelu to što je postojalo. PCTel držao firmu dok nije pokupio tehnologiju i vozdra. SONICblue je koju godinu kasnije bankrotirao.).

BEG Finsoft i vrli svet kladionica

1. marta 2001. je počeo moj radni vek u BEG Finsoftu, firmi koja je radila pod patronatom engleskog Finsofta. Onako preko veze, pošto me Neša direktno dovukao i zaposlio, pa sam preskočio uobičajeni intervju za posao kod gospodina Vesića. Kada sam čuo kakva sitna crevca Vesko tu vadi, ko zna da li bih intervju preživeo. ;) Za neke se priča da posle sat i kusur vremena ispitivanja nisu znali da pronađu izlaz, ili su zaboravili kišobran i tako to. Ako nekad konkurišete za posao ovde, budite sigurni da zaista znate ono što napišete u CV-u da znate.

Na samom početku sam rekao Neši da tog septembra po sili zakona moram u vojsku, no su me i pored toga primili. Za tih 6 meseci sam dobio zadatak da napravim neki interni web sajt, na kome će ljudi moći sami da postavljaju prezentacije, da diskutuju u forumima i slično. Interni portal, za opuštanje mozga. Napravio sam neki monstrum od foruma, sa višestrukim ugneždenim framesetovima. Zlo i naopako, brrr.

Po povratku iz vojske, jula 2002-e, stižem pravo na početak kreiranja web portala za online klađenje. I pre vojske a i kasnije, cela ta kladioničarska priča je zvučala kao neka voodoo inkantancija. Betslip, bet legovi, selekcije, marketi, eventi, mitinzi, ccbo grupe, forkasti, skorkasti…sačuvaj Bože.

Kao novajliji, meni su dali da od celog web sajta uradim My preferences stranicu :) dok su se iskusniji bavili ozbiljnim stvarima kao što su deposit i withdraw, prikaz betting ponude, bet placement i slično. Sajt na kome smo radili je bio StanJames, veliki privatni engleski bookie koji je bio poznat po telefonskom klađenju i pogotovo po in-running klađenju. Taj ceo projekat je bio zanimljiv iz raznih razloga.

Prva lepa stvar su putovanja u Englesku (kasnije i u Irsku i Singapur). Prvo putovanje za mene je bilo na 2.5 dana, a narednih nekoliko su bila duža, kako kad - dešavalo se i po 2 nedelje u cugu. Sam klijent su vrlo zanimljivi likovi, tata i sin firma. Project scope i requirements gotovo da nisu ni postojali; ljudi traže nešto, mi napravimo, oni to probaju, pa onda pošalju izmene, pa sve tako. Organski rast, smrt za bilo koji projekat, jer nikad kraja izmena, gomila se kod itd.

Nisam kapirao kako se njima isplati da to sve plaćaju. Postalo mi je jasno jednog dana kada sam sedeo u njihovoj UK centrali u Groveu (blizu Oxforda). To je jedna povelika sala sa desetinama telefonskih operatera koji primaju opklade. Na dva kraja te sale, visoko na zidu stoje elektronski displeji koji pokazuju koliko tel. poziva ima na čekanju za opklade, korisničku podršku ili rezultate. Te cifre su se uglavnom vrtele oko 5, uglavnom za opklade. Sedeo sam sa direktorom firme i radili smo na nekim detaljima budućeg web sajta, kada je iz čistog mira nastao stampedo. Svi operateri su ustali, trčali do ormana i vadili sveske i olovke i vraćali se nazad na svoja mesta. Ličilo je na vatrogasnu vežbu :) a u stvari se radilo o tome da je došlo do lock-a u Oracle bazi i da aplikacije više nisu mogle da se koriste dok se pristup tabelama ne otključa. Dok se to sređivalo opklade su primane na papiru. Onaj displej je u roku od 5min pokazivao cifru od 300+ poziva na čekanju, iako su svi živi sem mene radili kao operateri, uključujući i direktora pored. Tada sam skapirao koliko je Finsoftova betting platforma njima uvećala obim posla - mogli su sebi da dozvole da cinculiraju web sajt do mile volje, bez neke presije da odu uživo. Više smo ih mi gurali da krenu konačno nego što su oni na tome insistirali.

Sećam se još jednog odlaska u njihovu centralu: cilj odlaska je bio da se u 3-4 dana finalizuju detalji dizajna i funkcionalnosti i da sajt konačno krene. Kad sam stigao, sačekao me Word dokument od 60+ stranica sa izmenama, od kojih su neke zadirale duboko u srž betting koda - kakvi detalji dizajna, menjala se funkcionalnost. Umesto da to lepo otkačim i kažem da ćemo razmotriti, ja ti k’o mlad majmun krenem da sve to kodiram na licu mesta. 4 dana po 17h posla, nisam bio ama baš nizašta posle toga, danima.

Prve od tih noći sam završio i u kući vlasnika firme, pošto su zaboravili da uzmu ključ od hotelske sobe a u 2 noću u tom nekom malom hotelu nije bilo šanse ikoga dozvati na recepciji. Tako ti ja završim kod čoveka u nekoj sporednoj sobi. U 3 noću dok se spremam za spavanje on donosi dve čaše, u svakoj pa sigurno po 1 deci viskija. Ljubazno odbijem (gde da onako iscrpljen to pijem u to doba) a Peter (kod nas uglavnom zvani Pera) sruči obe čaše! “Kakav alkos”, pomislih. Kardinalnu grešku sam napravio - čovek nije alkos, nego upoznat sa situacijom. U 8 ujutro troje njegovih klinaca je kroz hodnik ispred moje sobe vozilo one dečje autiće sa plastičnim točkićima po kamenom podu. Kakva je trauma to buđenje bilo, dan-danas me zaboli glava kad pomislim. Pera se čio i odmoran probudi u 11, ja k’o mrtav. Osvetio sam mu se tako što sam na kurtoazno pitanje da li bih hteo neki doručak odgovorio “da, svakako, puno hvala”. Po izrazu lica cenim da to baš nije očekivao ;). Posle me po firmi zajebavali da sam imao VIP tretman od strane CEOa klijentske firme. Well, yeah!

Druga lepa stvar je što se StanJames odužio za te muke par meseci kasnije, kada sam iznenada otišao opet kod njih (sajt tek bio krenuo live). Potrefilo se da se moja poseta poklapala sa F1 trkom u Silverstoneu, a karte za takve stvari u UK su davno rasprodate. SJ marketing manager mi dao jednu od karata koje oni svake godine uzimaju za svoje partnere. Sedište na Copse tribini, tačno na prvoj krivini nakon startnog pravca. Prolazak 22 automobila sa 800+ konja na 10m od mene se ne da opisati. Kasnije sišao sa tribine i prišao do ograde, 3m od staze. Zvuk i jeza kad ona čuda od automobila projure pored, miris spaljenih guma…

Mislim da smo u tom web projektu daleko prevazišli sve limite koje je Microsoft eventualno projektovao za ASP. Višegodišnji razvoj, mnogo novih klijenata a mali tim ljudi - sve je to zahtevalo da se nategne do krajnjih granica. Interni memorijski keš, ad-hoc podesivi keš parametri, reskinabilni dizajn (u roku od 4-5 dana moguće podići bilo koji novi dizajn, bez obzira na kompleksnost dizajna), skoro-instant računanje svih mogućih betova, radi u svim browserima ili na mobilnim telefonima. Nema middlewarea, ASP web i baza.

Vrhunac upotrebe tog koda je bio Grand National 2009-te godine. Ko ne zna, GN je najveći konjički događaj godine u Engleskoj, kada je napad na betting sajtove neverovatan, i po 10x veći nego što je uobičajeno. Naš ASP web site je bio utegnut i upicanjen i sjajno je radio čitavog dana pa i za vreme same GN trke. Tada sam video nešto što ne znam da li ću ikada više videti: obaveštenje na web sajtu našeg najvećeg klijenta da se izvinjavaju korisnicima što jedan deo transakcija nije bio uspešan. Razlog: payment provideri su “pali” zbog ogromnog broja transakcija. Ne mi, nego bankari. Naš ceo sistem (a Finsoftov MarginMaker + FixedOdds je vrlo velika i kompleksna betting platforma) je radio savršeno, postavio rekorde u broju obrađenih transakcija a card processori i paymenti su pali. Lep dan.

Danas se taj kod menja daleko kompleksnijim web sistemom koji se interno zove Warp a baziranom na masi raznih tehnologija. Poslednjih par meseci je krenuo live kod postojećih klijenata, a i kod novih koji originalno nisu ni bili planirani.

Sadašnjost

Naime 2007-me, američka GTECH korporacija je kupila Finsoft u Engleskoj, a samim tim i nas ovde. GTECH je najveći svetski proizvođač lutrijskih sistema sa nekih 67% udela u svetskom tržištu. Finsoft je deo koji im je nedostajao u ponudi - sportsko klađenje. Zajedno s tim, dobili su i Warp, koji sada predstavlja lepak kojim se povezuju raznorodni proizvodi koje GTECH nudi - online igre, sportsko klađenje, lutrijsko klađenje itd. Prvi rezultat te saradnje je web sajt Polla Chilena, čileanska državna lutrija (sportsko klađenje je pod Xperto tabom). Još dva slična projekta su pred završetkom.

I tu sam danas. Gde ću biti sutra i šta ću raditi za koju godinu ne znam. Prvih 15 godina pokazuje da se izazova i promena ne plašim.

Show will go on.