Gledajući nešto po Appleovom sajtu danas (u stvari pratio link sa Flickra), naleteo sam na galeriju iBook fotografija. I momentalno se iznervirao. Svaki klik na sliku na dnu uradi resize prozora. Je*eni resize! I to tako da je vidljiva samo aktuelna slika, a za ove ostale na dnu zahteva scroll.
Instinktivno, zamenio sam ibook sa macbookpro - da vidim da li se web team dozvao pameti - srećom jeste. Nikada, nikada ne raditi resize prozora koji web site nije sam otvorio.
First off, we’ve just QUADRUPLED disk space on all our shared hosting plans! The disk space growth rate on all shared plans has also QUADRUPLED!
This is retroactive for all current customers as well, and don’t worry, you don’t have to do anything, it’s all already happened!
We’ve also OCTUPLED (eight times) bandwidth on all plans (including dedicated servers)! The bandwidth growth rate has also octupled, and don’t worry, you don’t have to do anything to get the new values for this either.
Ništa im nisam radio, oni to sami, bez da ih mučim. A i nije im prvi put da ovo rade…
Moj ćale je uvek voleo da pije špricer, skoro nikako čisto vino. To je valjda najrabljenije piće u Pirotu, mada ja pojma nemam zašto. Nikad mi nije bilo jasno zašto ljudi kvare lepo vino mešanjem sa sodom. Da, da. soda.
Kakva kisela, soda sine, to je pravi sastojak za špricer.
To je imalo i jednu dobru stranu, a to je naš porodični vinograd. Negde početkom devedesetih, ćale je batalio stari, zbrda-zdola nasađeni vinograd, povadio pola šljivara, preorao i zasadio špalir. Sećam se te sadnje, koja je to fešta bila. Mislim da je domaćinska radost pri sadnji vinograda veća i od one kad se pravi kuća. Ćale i petnaestak njegovih ortaka sređuje linije, meri, postavlja stubove, kopaju se rupe, svaki zasad se posebno pakuje u pesak i đubrivo i spušta u zemlju. Jedna od retkih slika iz tog vremena koje se tako živo sećam.
Vinogradu treba 6-7 godina da sazri i počne da rađa u količinama koje su dovoljne za spravljanje vina. Ćale je zasadio barem desetak raznih sorti, sa idejom da vidi koja će se najbolje primiti. Jedna stvar se vrlo brzo nauči kada se održava vinograd: svake godine jedan deo čokota uvene ili se smrzne. I treba ga zameniti. I onda se to menja onim sortama koje su izdržale i bolje se pokazale. Kod nas, najbolje je uspevala Frankovka i predstavlja glavni sastojak našeg vina.
Zašto sam spomenuo špricer? Špricer može da se pravi samo od belog vina, ili od rozea. Od crnog nikako, to se pije čisto (bambus i slične gluposti mi gadno i da spomenem). Ćale nije voleo belo vino naročito, a i te sorte vina nisu baš nešto uspevale kod nas. Znači, roze.
Prvih par generacija vina nisu bile nešto. Ćale je učio šta i kako treba raditi i nije žurio. Kad i kako rezati, kada treba skidati višak grožđa, kad i koliko puta prskati, navodnjavati kad je suša… Onda berba, muljanje, presovanje, vrenje, pretakanje, održavanje buradi, bistrenje…
Krajnji rezultat: kristalno čist roze. Dobrim godinama, grožđe je toliko slatko da nije potrebno ni zrnce šečera dodavati. I to je onda najbolje vino koje se može popiti, vino od koga ti nije muka, ne boli te glava - samo dobiješ ogromnu količinu energije i teško kontrolišeš noge i uopšte svoje pokrete. Heh… ;)
Vino se pilo dosta i brzo je odlazilo. 700-800 litara po berbi bi skoro nestalo do sledeće berbe i retko je bilo prilike da se išta flašira. Tek poslednjih par godina se dešavalo da u nekom od burića ostane stotinak litara. 250l bure je zapećaćeno 2003. (vino iz ‘02) i to čeka prvu svadbu u kući.
Često smo vino poklanjali. I uvek je to bilo u nekim Knjaz Miloš i sličnim flašama - siđeš u podrum, natočiš i nosi. E to me uvek nerviralo. Previše je to lepo vino da bi se tek tako pakovalo. Uvek je bilo priče da ćemo jednom da kupimo gomiletinu staklenih flaša, ja napravim etiketu…jednom…
Ćaleta sada više nema. Ovogodišnji rod je bio zanemarljiv (je*eni aprilski mraz od dve nedelje) i vino nije ni pravljeno. Ostala je berba ‘04, mlada i tek načeta. Bez ćaleta, a sa mnom 5h vožnje udaljenim, vinograd je pod znakom pitanja. Samo Sudbina zna šta će s tim biti nadalje, ali jednom sasvim sigurno mogu da uradim.
Da napravim već jednom tu etiketu.
Vacić Roze
U martu ove godine sam kupio Sony Ericsson T630. Nekoliko mojih prijatelja je tada imalo T610 i slušao sam sve neke hvalospeve za isti. Kada je moja Nokia 7110 ozbiljno zašla u godine i počela da pokazuje znake senilnosti, kupio sam novi telefon i odlučio se za T630 - mlađeg brata T610.
Međutim, prilično brzo je počeo da me živcira. Ja obično kad kupim telefon koristim ga godinama, dok ozbiljno ne počne da otkazuje, što sa T630 nije bio slučaj - radi i sada isto kao prvog dana, bez problema. Međutim, nekoliko stvari me gadno nerviralo.
Navikao sam da kucanje više slova smanjuje izbor imena i time te dovede brzo gde ti treba. Kod SE-a može da se skoči samo na prvo slovo. A pa N ne ide na An nego na početno A, pa onda na početno N. Ovo me izuzetno izluđivalo.
Vrlo je limitiran spisak opcija koje možeš da vidiš kada recimo pregledavaš telefone za neku osobu. Hoćeš da izmeniš podatak koji gledaš? A nee..prvo moraš da se vratiš korak nazad na ime, pa onda Edit contact, pa nađeš podatak koji menjaš. Ovo nije samo ovde - globalno je softver orijentisan da izabereš šta hoćeš da radiš a tek onda nad čime. Što je obrnuto od onoga što u praksi radim.
Zakucano je da imaš jedan mobilni, jedan home broj, jedan business itd. Na prethodnom 7110 sam sam birao šta mi koji podataka predstavlja, ovde ne. Glupost.
Kada primiš SMS, dok je čitaš iznad nje ispisuje vreme prijema, što je ok. Ali za poruke koje sam ja poslao, na istom mestu ne piše vreme slanja, nego “Text message”. Ma šta mi reče, nisam znao da je to to. Što je još bolje, nema načina da igde vidim vreme slanja, a to mi je barem dva puta izuzetno zatrebalo.
Ovo je problem i na 610 i na 630 - šta god izabrao od jezika nema slova ć. Ovo su mi rekli da je problem i na 610. Stavljanje (tada) najnovijeg firmwarea nije pomoglo.
Ne znam na koje sve načine i kakvim glasom nisam pokušavao da snimim komande za recimo promenu profila - da one zaista i rade mi je uspevalo u 1 od 10 pokušaja (bez preterivanja).
Ima verovatno još par sitnica kojih ne mogu da se setim sad, ali mi je iskreno samo prva bila dovoljna da počnem da razmišljam o promeni telefona. Za spravu koju svakodnevno koristim, to je previše smetalica.
Sasvim sam svestan da su potrebe ljudi različite, pa možda nekome drugom sve ovo ne bi smetalo. Uostalom, T6x0 su ubedljivo najpopularniji telefoni ovde, za njih postoji sjajan nezvanični softver (pre svega čudo zvano FMA)… Međutim, za mene prosto nisu odgovarajući, uglavnom zbog koncepcije softvera.
Stoga je pristigla prinova iz Nokia tabora; i to kakva prinova… Još uvek presabiram utiske - biće uskoro priča o tome.
Koncert je kasnio četrdesetak minuta, obzirom da se pred ulazima stvorila velika gužva. Obezbeđenje je kontrolisalo sve posetioce kao da se radi o derbiju a ne o kulturnom događaju gde nema idiota koji će se gađati upaljačima ili već nečim. Na kraju su shvatili da nećemo ući do pola 10 ako tako nestave pa je prolazak ubrzan.
Ušao sam sa društvom među zadnjima i pronašao mesto po mraku - tek što sam stao na stepenice isključili su svetlo. Sva mesta su bila rasprodata a nekoliko ljudi je tražilo kartu više ispred ulaza. Sama Arena je odlično sređena i ozvučenje je bilo sjajno - nalazio sam se na vrhu sale, južna strana po sredini - i sve se sasvim lepo čulo.
Teško je opisati ovakav događaj, a da reči imaju pravu težinu. Bocellijeva mirnoća imponuje a boja glasa prosto opija. Nekoliko puta u toku koncerta sam se trgnuo shvativši da su oko mene drugi ljudi - u potpunosti sam se prepustio, po meni, najlepšem tenoru na svetu i zaboravio na svet oko sebe. I to sve uprkos tome što najveći deo programa uopšte nisam poznavao, što samo dodatno ističe vrednost te muzike.
Nakon prvih par nastupa soprana AnnaMarie Dell’Osta sam se pitao kako li će zvučati duet obzirom na zvonkost njenog glasa. No, to samo pokazuje moje neiskustvo - dueti su bili odlični - sopran je diskretno pratio tenor. Osmehe svih prisutnih je izmamio hor klinaca i klinceza, a posebno simpatična je bila najmanja devojčica u prvom redu koja je tokom nastupa dirigovala zajedno sa dirigentom.
Nakon zvaničnog (klasičnog) programa Bocelli je izveo tri svoje pesme završivši sa velikim hitom Con te partiro.
Istinski predivno veče. Nadam se samo jedno u nizu.