Poslednjih nekoliko meseci sam proveo pod nehumanim poslovnim pritiskom. Bilo je toliko toga da se uradi, da sam se dan za danom osećao kao da me pregazio tramvaj. Nije da se ta situacija nešto promenila pa ovo pišem čio i odmoran - juče, petak, sam izašao s posla u 22:14 - nego se ono što radim promenilo.

Ja sam ušao u ovaj posao kao web dizajner. Urođeni talenat za švrljanje po papiru je uglavnom zaslužan za to - za prvi posao (web master SezamaPro, 1996.) sam kao minuli rad prijavio ličnu prezentaciju o supermodelima ‘90-tih. Za divno čudo, primili me, mada sumnjam da je bilo zbog tih curica. Za dve godine u Sezamu sam od dizajnera / HTML kodera prilično duboko zagazio u vode web programiranja. ASP i SQL sam viđao daleko više od Photoshopa / HTML-a.

(Digresija: ako ste u istom profesionalnom košu kao ja i naletite na nekog C++ / Java / DB / nešto programera koji vam kaže da to što vi radite i nije neko programiranje slobodno ga oterajte u tri lepe pizdine. Dotični pojma nema o čemu priča.)

Kako je vreme prolazilo, tako sam se sve više bavio server-side stvarima i na kraju potpuno izgubio kompas. Ono što sam najviše voleo da radim - da provedem sate petljajući sa mock-up varijantama sajt dizajna - je potpuno nestalo iz dnevnog posla. Vizuelna kreativnost se sakrila ispod slojeva sa ružnim imenima: ASP, PL/SQL, T-SQL, ADO, log processing, data modeling, cross-browser scripting i sličnog njesra.

Onda sam, sasvim slučajno, uleteo u go-web-standards-go ideju, CSS-based design, A List Apart. Užasni dnevni posao beskrajnog prčkanja po nenormalno velikim tabelama da bih implementirao klijentske zahteve se pretvorio u iznenađujuće kreativan posao. Zahtevi kojih sam se ranije grozio, sada su predstavljali zadovoljstvo. I tu sam se privremeno spasio. Brzina implementacije tih zahteva je značajno porasla i na kraju dana je ostajalo dovoljno energije da se kreiraju neke lepe stvari tipa redizajna mog najdražeg projekta ikad i redizajna ličnog bloga

No, nije to baš dugo trajalo. Brzina rada se jeste povećala, ali se još brže povećao i obim posla. To valjda ide jedno s drugim. Vrhunac čitave priče je bio sredinom ove godine i od tada ne popušta. Opet sam iskusio dane na čijem kraju mi nije ni do čega. Ne radi se tu samo o količini posla, već o sadržaju tog posla. Ako me ono što radim ispunjava, nije mi problem da crnčim do 22h. U suprotnom i 3h je previše. Morao sam da pronađem neki izlaz, nešto što će držati dok ovaj pičvajz ne prođe.

I opet se izlaz ukazao sam od sebe. Prvo je Jason Santa Maria kreirao prelep dizajn za A List Apart. Ma prelep. Samo gledajući u taj dizajn sam posle više od godinu dana osetio želju da napravim nešto novo, da se ponovo latim papira i Photoshopa. Izlaz iz sumornih dana = MSDN, Perfomance Monitor, WCAT i zveranje u Event Viewer - bio je dizajn. Vizuelni dizajn. Svaki drugi dan sam otvarao ALA sajt. Redovno obilazim CSS Import, CSS Zen Garden, StyleGala, CSS Beauty… Pola sata razgledanja je dovoljno da doda koje suvo drvce u tinjajući kamin kreativnosti, taman dovoljno da se prođe.

I konačno prelomna tačka - ParticleTree web sajt i njihovo predivno čedo - TreeHouse PDF magazin. Ako analizirate, videćete da časopis koristi malo grafičkih elemenata - gro stranica je čist tekst, ali kakav tekst. Isto kao i novi ALA, TreeHouse fantastično koristi različite tipografske elemente tako da “listanje” časopisa predstavlja pravo zadovoljstvo.

Zašto prelomna tačka? Šutnulo me dovoljno jako da se pomerim sa mrtve tačke i počnem da natenane radim na nečem što već više od godinu dana stoji. Više mi nije bitno šta ću raditi na poslu - kada dođem kući, ovo sitno zadovoljstvo će me čekati…