Apple je ove godine ponovo organizovao svoju developer evangelist turu po svetu, pod imenom iOS 5 Tech Talk World Tour 2011. Za razliku od WWDC-a, Tech Talk je jednodnevna besplatna konferencija - vaše je samo da budete brzi pri prijavljivanju i da sami organizujete kako ćete doći. Ako vas izaberu - Apple bira među prijavljenima, prednost imaju oni koji već imaju po neku aplikaciju na App Storeu. Ja sam se prijavio za Rim a ovo je bila prilika i da se isproba AirBnB - našao smeštaj nedaleko od centra Rima za 30€/noć sa doručkom. Servis vrlo lepo radi.

Čin prvi

Srbija je izgubila sve šanse da sačuva Kosovo u svojim okvirima 1997-e kada je bila i poslednja prilika da se aktivno traži ulazak u Partnerstvo za Mir. Tu opciju je zagovarao i tadašnji prvi čovek vojske. Dotični je smenjen, a zamena mu je bila…pa znamo već.

Rezultat 1998/99 je bombardovanje Srbije, gubljenje Kosova u tom ratu i tu je kraj te priče.

Čin drugi

Ono što nije bilo gotovo je finalni status i finalno razgraničenje sa Kosovom. 2002-e je bila aktuelna ideja o podeli Kosova, između ostalog spominjana i iz usta premijera. Ništa od toga nije bilo jer je isti ubijen, a njegov naslednik je uspešno vratio mitomaniju u srpsku politiku.

Rezultat je proglašenje nezavisnosti Kosova 2008-e. I tu je kraj i te priče.

Čin treći

Naslednici mitomana su nastavili sa istom pričom i istom politikom, bez ikakve promene. Personifikovani u onom kikireznom liku i dalje mitomane o nekakvoj borbi za očuvanje nečega što odavno nije naše. Podržavaju balvan revolucije i ohrabruju ljude da istraju i da će na kraju uspeti.

Rezultat će bojim se biti isti kao i sa Krajinom 1995-e, samo što se nadam da će se ova sadašnja vlast barem potruditi da te ljude prihvati na normalniji način od onoga kako je krajinske Srbe dočekala Miloševićeva vlast.

…

Ova zemlja, ovaj narod i vlast koju redovno i bez greške svaki puta bira - ama baš ništa nisu naučili iz istorije. Ajde da razumem da ih mrzi da čitaju debele knjige, ali da nisu ništa naučili iz ovoga što im je bilo pred nosom dok su rasli, e to je već neoprostivo.

Iako sam isprva rekao da neću, ipak sam uradio upgrade. Moj stari dobri Macbook Pro 3,1 se opasno približio četvrtoj godini (kupio sam ga krajem 2007-e) i iako je i dalje radio ok, brži procesori i pre svega znatno bolja baterija u novim modelima me mamila i mamila. Odlična prilika za upgrade se ukazala početkom juna i uzeo sam 2 meseca star, polovan model, nabudžen do dž. :)

2.3GHz quad-core procesor, Sandy Bridge platforma, 8GB memorije, sve to na 15” sa hi-res antiglare ekranom (1680x1050 umesto standardnih 1440x900). Računar je izuzetan, radi vrlo tiho, zanemarljivo se greje i uopšte predstavlja onako baš vidljivo unapređenje u odnosu na stariji model. Što je i normalno, je l’ te. :)

Stari MBP 3,1 je na prodaju, kao i fenomenalni Intel 510 series SSD disk, koji sam dobio uz ovaj novi MBP, ali ga ipak neću zadržati obzirom da već imam SSD iz starog modela. Javite se ako ste zainteresovani.

SSD diskovi nisu novost, ali su do pre par godina bili preterano skupi, a pri tom ni performanse istih nisu bile nešto drastično bolje od dobrih HDD-ova. No vremenom su dečje bolesti preležane i diskovi i kontroleri koji se pojavljuju u poslednjih godinu dana postižu fascinantne rezultate na testovima.

Obzirom da pratim dosta Cocoa programera na Twitteru, nije bilo teško primetiti oduševljenje koje je pratila instalacija SSD diska u razne generacije Macbook (Pro) i iMac i Mac Pro računara. Moj Macbook Pro je model 3,1 iz 2007-e. Ubacio mu odavno 4GB memorije, zamenio sam početni 120GB disk sa 500GB WD modelom (znatno tiši od prethodnika). Snow Leopard je doneo primetno bolji rad računara u odnosu na Leopard OS. No sporost hard diska prosto ništa nije moglo da promeni - radi kako radi i to je to.

Kada su se pojavili novi Macbook Airovi u iStyleu, igrao sam se malo čekajući bioskopsku predstavu u Koloseju. Ono je neverovatno - 11” model 1.4GHz C2Duo (ja imam 2.2) i 2GB memorije (ja imam 4) je radio toliko brzo da je moj MBP delovao kao Trabant pored, recimo nekog novog Golfa. :) Zapanjujuće koliko ta mala čekanja na startovanje programa umeju da pokvare opšti utisak o brzini.

Posle toga sam presekao i naručio najčešće hvaljeni disk u Mac svetu - OWC Mercury Extreme Pro SSD od 120GB (na cenu od 250$ ovde kod nas još ide i oko 42€ dažbina). Sa eBaya sam pokupio neki jeftini caddy i jedno mesec dana kasnije od naručivanja krenuo u operaciju SSD.

Prvi korak je da se prebaci OS. Očistio sam WD disk tako da je samo Mac OS ostao na njemu, prebacivši sve svoje podatke (filmovi, muzika itd) na eksterni disk. Bitno je bilo da smanjim zauzeće prostora na disku na ispod 100GB. Onda sledi Time Machine backup, za svaki slučaj. Zatim sam SuperDuper! programom napravio repliku sistema sa WD-a na SSD. Testirao sam startovanje računara sa SSD-a i to je bilo to.

Prateći uputstva sa iFixit.com sajta, otvorio sam računar, izvadio DVD drive (beskorisna sprava, nisam ga koristio više od godinu dana), na njegovo mesto ubacio caddy sa spomenutim HDD-om od 500GB, a na mesto diska ubacio SSD. Zatvorio sve nazad i pokrenuo računar. Malo je reći koliko sam bio oduševljen brzinom rada. Najbolje je da se to lepo pokaže jednim finim filmom. :)

Sam start računara traje oko 30s (ne sećam se koliko je bilo ranije). Fascinantno počinje od trenutka kada se pojavi plavi ekran, pošto od tada pa do momenta kada su se svi on-login programi startovali prođe 5-6s. Šta god da pokrenem sa diska, učita se za 1-2s, najčešće za sekund ili manje. Vidi se na snimku da se i iPhoto startuje očas posla a da učitavanje slika (koje ide sa HDD-a) pravi prvu veću pauzu. iMovie, koji je prilično spor kada se učitava sa HDD-a ovde “iskoči” za šaku sekundi. Kada u Xcodeu okinem Cmd+1 - što mi je komanda za Accessorizer - dotični program se startuje za manje od sekunde i već je spreman za rad.

I posle par meseci korišćenja se i dalje oduševljavam koliko brzo sve ovo radi. Notebook računar sa kraja 2007-e radi brže nego bilo šta izašlo prošle godine a što nema SSD. Nadam se da je ova mala demonstracija pokazala koliko ovo vredi. Svaku paru koju date za njega.

Na kraju bitna napomena - nije svaki SSD disk isti. Ekstremno je bitno kakav je kontroler i koja je generacija. No to je naširoka priča - preporučujem da pratite anandtech.com jer će u narednih par meseci izaći nova generacija SSD-a bazirana na Sandforce SF-2X00 kontrolerima gde su brzine takve da SATA 3Gbps konektori na ploči postaju sporiji od ovih diskova. Evo jedan fini teaser a vi obratite pažnju da su novi diskovi i do 50x brži od raznih zastarelih Kingstona koji se kod nas prodaju za ne tako sitne pare. Još neke korisne linkove sam skupio pa čitajte i pazite šta kupujete.

Nedavno je otkriveno da je Dulićevo ministarstvo platilo web sajt ocistimosrbiju.rs finih 25.000€, što je izazvalo pravu buru, što u web-neukoj javnosti, što u web-dev krugovima. Komentari na ovu vest na b92.net su se kretali od očaja do beznađa - te to može da se napravi za vikend za 200€ (ma, važi!), te nema šanse da košta više od 1000€ (hm, dobro…), te je moglo da se uradi na free platformi pa onda ni ne košta ništa (!?!?) itd. Svakakve gluposti. Kada se tome doda i izjava nekog lika iz samog ministarstva da je “sajt rađen u jeziku CMS te je stoga malo ozbiljniji od običnih sajtova” - što ukazuje na kompletno nepoznavanje materije o kojoj se izjava daje i vrlo moguće nemanja pojma šta je uopšte kupljeno - otvorilo se široko polje za priče o korupciji, nameštanjima tendera, ja tebi-ti meni pričama itd.

Ko zna, možda zaista i jeste bilo mutnih radnji, no to je tema za neke druge organe države. Ja sam takođe reagovao na taj način, prosto je cifra za 25k€ za viđeni sajt bila ogromna. Na prvi pogled. Posle par dana, misli se slegnu.

Ljudi koji se ne bave ovim poslom - i uopšte poslovima vezanim za web, softver i slične stvari koje ne uključuju opipljive stvari - nemaju šanse da shvate koliko tu zaista ima posla. A pošto se webom bavi ko stigne, cene za sajtove su postale toliko mizerne da kada potencijalnom klijentu kažem da ovakav sajt recimo košta 5000€ (da ne idemo na cifru od 25k) 95% njih će me bledo gledati.

Non-IT ljudi ne mogu da shvate zašto taj proizvod toliko košta jer oni vide i cene samo finalni proizvod. Ja sam recimo dosta davno imao slučaj da sajt od bukvalno 5 web stranica, svaka veličine jednog ekrana, košta 2000 DEM po mojoj proceni. Bledi pogled je upravo ono što sam dobio, a od posla naravno nije bilo ništa. Čovek prosto nije mogao da shvati da će u tom slučaju recimo samo skupljanje i obrada materijala uzeti više od 50% ukupnog vremena. Za njega to prosto nije ulazilo u krajnju cifru.

A ko god je web radio kao freelancing u Srbiji će se sigurno prepoznati u primerima koji slede…

• Inicijalni razgovori telefonom - “treba nam mali sajt, par proizvoda i telefon i adresa, brzo ćemo to” (dočeka te katalog od 50 strana)

• Prikupljanje materijala - “evo ti naš katalog proizvoda, imamo prekucano” (srpskih slova nigde ili očajno formatirano, slike će biti već koliko sutra)

• Mnogobrojni odlasci (putarine, gorivo, hrana itd.) kod klijenta - “uh, imamo slike spremljene kod Mileta u fioci, ali Mile nije baš sad tu, stiže u toku dana”

• Usaglašavanje i prilagođavanje terminima klijenta - “super što si došao, samo da završim nešto u servisu i tvoj sam” (čekanje od 2h)

• Nacrti i testiranje, razne varijante dizajna i funkcionalnosti - “e, ovo je dobro, samo znaš, mi imamo 5 vrsta navoja ovde a tebi se vidi samo jedna” (peti dolazak, prvi put čujem za to)

• Ujurivanje plaćanja - “stižu mi uplate u ponedeljak, dobiješ narednu ratu do srede”

Mogu ovako doveka. Dugo sam se bavio tim poslom i čak i kada su klijenti normalni, razumni ljudi, uvek se ispostavi da je sam konkretan rad vrlo mala stavka u ukupno potrošenom vremenu za bilo koji projekat. A ne naplaćuje se proizvod, naplaćuje se totalno potrošeno vreme. Utrošeni sati * cena po satu, to je vrednost posla.

Merenje utrošenog vremena, kada se dobro uradi, pokaže ponekad zapanjujuće stvari - u iOS aplikaciji koju sada radim email prepiska i par sastanaka su trajali skoro 10% vremena procenjenih sati za posao, dok je pomoć u kreiranju i testiranju service API-a (koji nije moj deo posla) oduzeo 14% vremena. Što će reći da sam četvrtinu procenjenih sati potrošio bez da sam i pipnuo Xcode. (sreća te sam ovu lekciju davno naučio, pa pri procenjivanju uračunavam i ovakve stavke)

Zbog toga je a-priori omaložavanje cene za dati sajt od 25.000€ pucanje u nogu nama samima: web developerima i programerima raznih fela. Kamo lepe sreće da sajtovi uobičajeno koštaju toliko. U Srbiji svi znaju da su advokatske i (privatne) zdravstvene usluge skupe, a taj web - ma to je sića, završi se brzo. A za to smo sami krivi, što pristajemo na sulude cene i što ovako reagujemo kada neko drugi uspe da uzme lepe pare za web sajt. Dok tako pristupamo svom poslu, cena radnog sata će nam biti manja od molera, vodoinstalatera i sličnih zanimanja. Jer su se oni izborili za poštenu cenu svog posla, mi nismo.