Malo toga je ostalo nepoznato o iPhoneu 4. Appleova web stranica je veoma detaljna a odabrani novinari su odavno dobili na testiranje i web je prepun detaljnih opisa i testova. No, sve to čitanje i pisanje slabo vredi dok se ne uzme u ruke. Zahvaljujući brzoj reakciji i srećnom spletu okolnosti, rezervisao sam iPhone 4 prvog dana pre-ordera i dobio ga već danas, dan nakon što je krenuo u prodaju u Americi, UK i još par zemalja.

Kada sam video karakteristike, stvar koja me najviše obradovala jeste što neverovatno povećanje rezolucije (4x) nije dovelo do promene tipa ekrana na nešto gore, već na mnogo, mnogo bolje - koristi se fenomenalni IPS ekran. Plašio sam se da će zarad toga preći na neki *OLED ekran koji guraju Samsung i HTC. Moj glavni problem s njima je što su sve samo ne upotrebljivi po dnevnom svetlu. No, to se ipak i nije desilo, što sam i očekivao - teško da bi Steve Jobs na iPhone stavio tako nešto. Samo sam ga zamislio kako čkilji na ulici u telefon da vidi ko ga zove i od besa baca u kantu :) i znao sam da iPhone neće videti OLED tip ekrana dok se to ne poboljša.

Retina Display

Iskreno, ovaj ekran je toliko dobar, da zaista ne znam zašto bi ikada prešlli na bilo šta drugo. Jedini razlog koji mogu da zamislim je potrošnja baterije, a čak i u tom domenu je iPhone 4 znatno bolji od starije braće, pre svega zahvaljujući znatno većoj bateriji - ona zauzima 2/3 unutrašnjosti.

Video sam bezbroj snimaka koji pokazuju koliko je 960x640 na 3.5” fantastično i bolje i detaljnije i ne znam šta. To prosto nema šanse da zaista vizuelizujete u glavi, jer to gledate na dekstop monitorima koji su oko 100ppi. Nemoguće je doživeti 326ppi ekran na tako nečem. Morate ga videti uživo. Treba videti kako i najsitniji tekst izgleda savršeno čitljiv, sa fascinantno glatkim krivama, na primer tekst originalnog tweeta na koji odgovaram na ovom ekranu iz Twitteriffica.

Ništa što sam video nije ni blizu ovoga. A pri tom, zbog IPS tehnologije, ekran zadržava isti tonalitet boja iz kod god ugla da gledate, čak i nešto tipa 170˚. Osvetljenje opadne u tom uglu, ali ni blizu da se ne vidi.  Gledati iPhone 4 i 3G[S] (166ppi) jedan pored drugog je najbolji primer da se vidi koliko je 4-ka čudesno bolja. 3G mi sad deluje izrazito plavičast.

Ako vas zanima naučno-tehnička strana priče, tekst Bryana Jonesa je prepun detalja i računanja da vas glava zaboli. Ili možda ne.

Brzina

iPhone 4 koristi Apple A4 procesor čije mogućnosti su već predstavljene u iPadu. Ima 512MB memorije i ovaj konkretno model ima 16GB disk, od čega 2GB ode za OS, ostalo je na raspolaganju. Mogao bih sad još ovako sa raznim ciframa, ali to je sve totalno nebitno - ako vas zanima šta je sve unutra, pogledajte iFixitov članak.

Mnogo je bitnije kako to sve izgleda i radi u praksi.

Kada sam kupio iPad bio sam (i dalje sam) fasciniran brzinom tog uredjaja. iPhone 4 je subjektivno na istom nivou, mada testovi pokazuju da je iPad primetno brži. No, to su sintetički testovi, mere tamo neke besne cifre - u realnim uslovima iPhone 4 je fascinantno brz. Ja sam ranije imao iPhone 3G, tako da za mene ovo predstavlja kvantni skok. Verujem da će se vrlo primetna razlika videti i u odnosu na iPhone 3GS, ali wow efekat možda neće biti isti kao meni.

Aplikacije

Mnoge iPhone aplikacije nisu prilagodjene ovoj velikoj rezoluciji i to je vidljivo ako se zagleda, ali ne baš toliko da bode oči; barem ove aplikacije koje sam ja probao. Generalno, mislim da će prelazak sa 3G[S]-a na 4-ku biti prilično bezbolan što se tiče starijih aplikacija. Situacija je znatno bolja nego kada se iste koriste na iPadu.

Naravno, aplikacije koje jesu prilagođene izgledaju savršeno.

Fotografije

iPhone 4 ima 5MP kameru, sa senzorom za koji Apple tvrdi da je veći od sličnih senzora u drugim telefonima. Veličina fotografija je oko 2MB u JPG formatu, kreće se od 1.7 do 2.3. Slike su prihvatljivog kvaliteta, ali što se mene tiče ipak nedovoljno. Kao neko ko godinama snima sa DSLR foto aparatom - iako se radi o sada već prastarom 6MP Canon 350D - kvalitet fotografija sa iPhonea 4 nije ni blizu toga da bih odlučio da prodam Canona.

No, to sam ja, a vi odlučite sami da li vam je ovo dovoljno - evo nekoliko testnih fotki, snimljenih u različitim uslovima.

• Tipična staklena zgrada u Novom Beogradu

• Tipičan ulični snimak, ulica u senci zgrada

• Tašmajdan, fokus na nebu

• Snimak neba

• Suncem obasjani park, sa nešto senki

• Ulica u senci, dok okolo sija sunce

Najlepša stvar, prisutna još sa iPhonea 3GS je tap-to-focus opcija. Bez obzira gde vam je kadar, dodirnete prstom gde hoćete da bude fokus i iPhone 4 na tom mestu izvrši kompletnu pripremu - merenje svetla, ekspoziciju, ISO osetljivost, dinamički raspon boja. Sve to se završi trenutno, za manje od sekunde. Ove tri slike ilustruju koliko je to bitno (tačka fokusa je obeležena), pošto se zavisno od tačke na kojoj dodirnete dobijaju drastično različite fotografije.

Kako će fotografija ispasti realno vidite na samom ekranu, tako da možete da eksperimentišete par puta dok ne dobijete prihvatljiv prikaz, a onda pokušajte da što stabilnije zadržite iPhone dok ne snimi. Na primer, fotografija u sredini ima najbolji dinamički raspon i za nebo i senke na drvetu, ali je razvučena i mutna, što se lepo vidi u punoj rezoluciji. Poslednja fotografija je odvratna. Prva ima lepe boje neba, a senke se možda mogu izvući malo u Photoshopu ili Lightroomu, no kako je ovo JPG a ne RAW snimak, skeptičan sam koliko se tu može uraditi.

Kliknite na fotografije da ih vidite u originalnoj rezoluciji. Ja sam prosto razmažen fotografijama koje sam snimao Canonom…videćemo, eksperimentisaću još dosta, sasvim sigurno.

Video

Meni potencijalno vrlo interesantna mogućnost predstavlja snimanje 720p videa (1280x720). Već par godina koristim Canon HV20 video kameru, sjajnu spravu sa odličnim kvalitetom slike u dnevnim uslovima ali i sa dosta šuma kada se snima pod uobičajenim kućnim svetlom uveče.

Canon snima (skoro) 1080p i kvalitet snimaka je primetno bolji. No, za razliku od fotografija, razlika u kvalitetu videa ovde nije toliko velika, sem po pitanju reprodukcije boja gde Canon jede iPhone 4 za doručak.

Evo par testnih snimaka, snimljenih u toku dana (14h, oblačno) i kasno popodne (19h, letnji dan, sunčano).

Vidi se da iPhone 4 lepo i brzo menja parametre snimka da se prilagodi sceni koju snima, isto kao pri snimanju fotografija. Tap to focus radi i ovde i takođe ima ogromnog uticaja na kvalitet snimka. Evo ilustracije u drugom snimku:

Pri kraju snimka možete videti kako se boje, osetljivost i osvetljenost drastično menjaju - u tim momentima sam fokus postavljao na različite tačke u kadru: sredina, dole, gore levo i gore desno. Srećom, sve je ovo vrlo brzo tako da se greška lako može popraviti kada je primetite.

Ovde ne može da se ne pomene iMovie for IPhone, aplikacija koju je Apple upravo pustio u prodaju ($4.99) i koja je za manje od jednog dana ušla u top 50 (što dosta govori i o broju prodatih telefona, pošto ona radi samo na iPhoneu 4). Sjajno je šta se sve može uraditi na ovako malom ekranu - kombinacija više snimaka, fotografija, tranzicija između njih, titlova tu i tamo. Ništa spektakularno, dok se ne podsetite da sve to radite na telefonu i da je odziv telefona pri tom trenutan, ne čekate skoro ni na šta. U roku od 5-10 minuta možete napraviti lep filmić, na telefonu. Telefonu! Living in the future baby. Pročitajte odličan tekst Christophera Breena na Macworldu za detaljniji prikaz.

I to je to, za prve utiske. Ako imate želju da nešto probam, nešto što vas zanima da vidite pre nego se možda odlučite na kupovinu, recite u komentarima, rado ću dopuniti tekst.

Prošle godine smo prvi put bili u Istri na letovanju. Meni je bilo prvi put uopšte, moja Ana je išla i pre koju godinu ili deceniju. Bez dileme, to mi je bilo najprijatnije letovanje ikada, pre svega zbog predivne klime. Kada smo ove godine razmatrali destinacije za odmor početkom maja, Istra se vrlo brzo iskristalisala kao najbolja opcija.

Lanterna i Poreč

Nismo baš pogodili nedelju, pošto je vreme ovih nedelju dana bilo prilično ćudljivo. Čitav prolazak kroz Hrvatsku nas je pratila kiša, koja je padala i u samoj Istri. Inicijalno smo rezervisali mesto u Lanterni, apartmanskom naselju pored Poreča. Rivijera Poreč se sastoji od desetak tih raznih naselja, od kojih se ispostavilo da je Lanterna najdalje od samog grada, oko 12km od centra.

Lanterna je idealno mesto za jul i avgust, kada su temperature preko 30C. Sve zgrade su u gustoj šumi, tik uz samo more. Samim tim je i dosta sveže i leti verovatno nema potrebe ni za klimom da bi bilo prijatno. U ovo vreme, medjutim, to znači da je uveče dosta hladno. Kad se doda i pod sa pločicama i tanki zidovi, Aleksu nismo smeli ni da okupamo da se ne bi prehladio.

Stoga smo prvi dan, koji je srećom bio kompletan sunčan, iskoristili da u samom Poreču pronadjemo smeštaj. Nismo se nešto posebno trudili - svratili u prvu agenciju i raspitali se. Pronašli smo prelep smeštaj, nedaleko od centra i ostatak letovanja bili tu. Vlasnici su vrlo prijatni ljudi a Aleksa se sjajno zabavljao u njihovom dvorištu.

Ovo je bio odmor bez ikakvog posebnog plana; tokom doručka smislimo šta ćemo pa krenemo. U tome nam je i vreme znatno “pomoglo” :) — gotovo svakog dana bi nas ujutro dočekala kiša pa onda odemo do izlaza iz Poreča, pogledamo na koju stranu deluje da će se razvedriti pa krenemo tamo. Samo jednog dana je kiša padala veći deo dana što smo iskoristili da odemo do Kopra u Sloveniji i pazarimo neke sitnice u tamošnjim tržnim centrima. Razmišljali smo da odemo i do Trsta, no vreme nije bilo za šetnju a van samog gradića tamo više nema skoro ničega — rat u bivšoj YU ih je propisno nagazio i to je sada samo jedan od gradića na Italijanskoj obali.

Motovun

Prva Istarska destinacija je ispao Motovun, mali gradić na brdu, sa prelepim pogledom na okolinu. U Istri gde god da pogledate obavezno ćete videti vinograde i maslinjake i zelene šume. Svuda možete da kupite lokalno vino, rakiju i med, a u ovom delu ćete pronaći i poveću ponudu raznih proizvoda sa tartufima. Ručali smo u jednoj od mnogobrojnih kafanica, malo istarske maneštre i salate i patlidžana na žaru. Blizu Motovuna je Kaldir, u kome se nalazi vinarija Benvenuti, proizvođač jedne od mojih omiljenih malvazija. Na žalost, nisu se kockice složile da svratimo do njih.

Motovun je i odličan primer jednog od opštih utisaka koje imam o Istri — ovo je mnogo više italijanska oblast nego hrvatska, i pored više decenija van Itailje. Na jednoj od tabli u gradu je stajalo neko obaveštenje stanovnicima, kompletno na italijanskom. Imena ulica su većinom na italijanskom (ne samo ovde), ljudi izmedju sebe uglavnom govore taj jezik. U većim gradovima je to manje primetno ali u ovim malim kao da ste u Italiji.

Dino Park u Funtani

Bili smo i do Funtane, malog mestašceta na pola puta od Poreča do Vrsara. Ovde možete pronaći gomilu restorana sa jagnjetinom i prasetinom na ražnju, no to nije bio razlog našeg dolaska. Došli smo u Dino Park, obzirom da Aleksa obožava dinosauruse i hrabro je preživeo Šetnju s dinosaurusima u Areni, početkom aprila. No, tamo su dinosaurusi bili dobrih 30-tak metara od njega i sedeo je meni u krilu. Ovde je prošao na metar od prilično vernih replika dinosaurusa koji se pritom pokreću (glava, udovi, rep) i ispuštaju prepoznatljive zvukove.

U prvom trenutku kada smo došli, prskala je neka kiša i došli smo maltene minut pre otvaranja, pa očigledno da nisu bili uključeni pošto smo prošli sve i nijedan se nije pomerio. Tek na kraju, kod brontosaurusa, sam video da se pokreće glava i rep. Aleksa se do tada hrabro slikao pored samih skulptura. Tada krenemo opet nazad stazom kroz šumu i kad smo stigli do raptora dotični je počeo da pomera glavu i reži (kada se prođe tik ispred njega okine se senzor) a Aleksa se propisno uplašio i zbrisao meni u naručje. :) Sutradan je opet hteo da ide, no se isprepadao čim smo prišli ulazu na kome je 10m visoki t-rex, pa nije hteo ni da siđe iz maminog naručja. :)

Vrsar

Narednog dana smo stigli u Vrsar, meni najsimpatičniji gradić na kompletnoj obali. Deo sa plažom je bio kompletno pust, sve je bilo naše :). Izležavanje na suncu, bacanje kamenčića u vodu, lagana šetnja dok se Aleksa penje na igralištu. Blejanje za sve pare.

Odlazak u Vrsar nije potpun bez posete jednom od najboljih restorana u Istri - Trošt, u marini. Sve je ovde dobro, no posebno preporučujem svežu ribu na žaru. U ovom periodu terasa ne radi (previše vetra) pa se ručak služi unutra, u atmosferi konobe sa nekog skijališta. Doživljaj je stvarno lud - napolju sunce i leto, a unutra krcka žar i greje toplota koja dolazi odatle, kao da je zima. Mi smo imali posebno sreće ovaj put - taman kada sam prišao izložbenom frižideru za ribu, ubacivali su jedan sveže očišćeni brancin koji sam momentalno naručio. Slobodno mogu reći, nikada ukusniju ribu nisam pojeo u životu.

Severni deo obale Istre je popunjeniji od južne, pa tako iznad Rovinja imate Limski Kanal, Vrsar, Funtanu, Poreč, Novigrad, Umag…Kroz Novigrad smo prošli par puta, no nismo nijednom stali da obiđemo. Neki drugi put.

Veralda

Na putu za Umag, svratili smo u Brtoniglu. Ne bih ni znao šta je i gde je to, da to nije mesto u kome se nalazi vinarija Veralda, cenjeni proizvođač vina. Anin brat mi je posebno naručio da mu donesem njihovu Malvaziju. Pozvao sam telefonom ujutro oko 11 i pitao da li može da se svrati. “Naravno, samo izvolite”. Pola sata kasnije, upoznali smo se sa Narcisom Visintinom, veoma simpatičnim i pričljivim vlasnikom vinarije, koji je došao od kuće do vinarije da nas sačeka.

U lepo uređenoj degustacionoj sali, počeli smo od Muškata te nastavili s Malvazijom Prestige i Refošk Rozeom. Svako vino je ispraćeno kratkom pričom domaćina, a kad smo stigli do Refoška i Merloa Rezerve, pojavio se i tanjir sa domaćom pršutom koja je savršeno legla uz crvena vina. Cabernet je zaokružio priču, a na kraju smo probali i Ancellotu - vino sa sjajnim potencijalom za odležavanje, crno kao noć bez mesečine; verujem da će biti fantastično kada odleži 12-15 godina.

Veralda pravi i dve rakije - Grappu i Medenicu. Ja nisam neki ljubitelj niti poznavalac rakija, ali mi je ova Grappa sjajno legla. Nimalo ne “prži” usta, lepo sklizne, a posle 10-15s osetiš kako se toplota vraća uz grlo. Vrlo lep osećaj, milina da se popije. Proizvode i veoma kvalitetno maslinovo ulje.

Izašli smo odatle sa kartonom vina i par flaša rakije i maslinovog ulja pride. Ako dolazite u nekoj većoj grupi, najavite se dan ranije ako želite da vam pripreme i ručak, tokom koga možete probati sva ova vina natenane. Iskrena preporuka svim ljubiteljima vina da svrate u Verladu kada se poslom ili zadovoljstvom nađu u Istri.

Umag i okolina

Svratili smo u Umag da na kratko obiđemo grad pre ručka, za koji smo pikirali Konobu Nono u Petroviji, na pola puta od Brtonigle do Umaga. Zeznuli smo se u Umagu i seli u turistički vozić, misleći da on obilazi stari grad. U stvari, on vozi do najudaljenijih plaža i hotela. Kako sam se parkirao u samom centru u zoni gde je zadržavanje najviše 1h, usledila je brza šetnja oko marine do kola, dok su me Aleksa i Ana sačekali. Tako da mnogo toga nismo ni videli, što ostaje razlog više za novu posetu.

Konoba Nono u dvorištu iza ima čitavu farmu, sa kozama, ovcama, ćurkama, guskama, kokoškama…i zecovima :). Aleksa se oduševio i čitav ručak trčao do njih da “hrani zeke”. Ručak je bio sjajan - teletina koja se topi u ustima i domaća testenina. I ovako van sezone restoran je bio prilično popunjen, te je moguće da je u sezoni potrebno rezervisati unapred.

Vodnjan

Poslednja stanica nas malih nomada je bio Vodnjan. Tog dana je propisno padala kiša, pa smo krenuli na južnu stranu, ka Rovinju. Još uvek je prskalo kada smo stigli tamo, te smo produžili ka Vodnjanu. Simpatični mali gradić, koji se lagano renovira i doteruje. Od prošlog leta je završena izgradnja parkinga na samom ulazu, tako da sada sa puta skrenete i posle 500m ste na parkingu.

U samom centru se mogu videti stare zgrade od kojih je ostao samo prednji zid, dok se kroz prozore vidi da se unutra sve urušilo. Neizbežna stanica ovde je restoran Vodnjanka gde prosto morate probati njihove testenine. Ovde se nalazi i prodavnica Buršić pršutare, što sam snagom volje ovaj put izbegao da kupim.

Utisci za kraj

Svi utisci od prošle godine su samo potvrđeni. Istra je predivna zemlja, sa veoma prijatnom klimom, dušu dala za jedan opušten odmor, bez žurbe. Ljudi su prijatni i ljubazni prema svima, baš ih briga odakle ste, isto će se prema vama ophoditi.

Jedan primer: na putu od Umaga ka Petroviji, na trenutak sam se zbunio i krenuo desno umesto levo na semaforu i onda kada sam to shvatio refleksno naglo skrenuo. Pritom sam prilično bezobrazno 2x isekao kola u susednoj traci. Kada sam stao na semaforu, čovek je izašao iz kola i krenuo ka meni. Očekivao sam da će se izdrati na mene (što sam i zaslužio), no ono što sam čuo je bilo:

Deluje da ste se izgubili, vidim da niste odavde - da li vam treba neka pomoć?

Kada se budem pitao narednih godina kuda na more i postoji dilema, Istra će sasvim sigurno prevagnuti.

Goran Aničić je na Twitteru danas poslao info da je bivši premijer Zoran Živković dobio bespovratne subvencije od Ministarstva Poljoprivrede u iznosu od 525.000€. Kada sam zatražio izvor, ispostavilo se da je to portal o poljoprivredi Moja Farma a koji je očigledno samo direktno preneo tekst iz Pressa. Nisam ranije čuo za ovaj sajt, ali im ovakav rad nimalo ne služi na čast i sve što napišu ću nadalje uzeti sa velikom dozom sumnje. Obzirom da je tematika bloga poljoprivreda, morali bi da biraju malo izvore ili da barem to što linkuju/prenose provere.

Zašto?

Ja se vinarstvom i vinogradarstvom malo ozbiljnije bavim u poslednjih godinu-dve i shodno tome pratim dešavanja. Sam pogled na par cifara u tekstu mi je nagovestio da je vrlo moguće da tu uopšte nema nikakvih mutnih radnji i da se vrlo verovatno radi o potpuno čistoj priči. Zašto to tako nije bilo i sa autorima portala je na njima da odgovore, ali u mojim očima obara reputaciju portala. Press i slična novinska đubrad meni uvek uključe lampicu za opreznost, jer se nebrojeno puta pokazalo da pišu notorne laži ili istinite stvari prikazuju u drugačijem svetu.

Dakle, da vidimo kako ovde stoje stvari, na jedan jednostavan i lako proverljiv način, sve zajedno potrošeno par sati.

Kaže Press:

Ministar Slobodan Milosavljević juče nam je dostavio svu dokumentaciju o državnoj subvenciji Kući vina „Živković”. Po papirima u koje je Press imao uvid, bivšem premijeru je 30. novembra 2007. godine, na račun njegove vinarije registrovane u Inđiji, uplaćeno 41.070.579 dinara na ime posađenih 164.135 sadnica!

Kaže Ministarstvo Poljoprivrede u Programu raspodele i korišćenja sredstava subvencija za 2007-u:

10) Подстицање подизања вишегодишњих засада

…

Субвенционише се подизање нових вишегодишњих засада, пре свега сертификованим садницама, уз субвенционисање наслона за винограде и хмељарнике. Такође услов за добијање подстицаја биће и примена нових технологија. Износ подстицаја ће варирати у зависности од воћне врсте, винове лозе и хмеља.

Предвиђена средства за ову намену износе 1.000.000.000 динара.

Samo da naglasim, ako se neko zabrojao sa ovim silnim nulama - ukupan fond za ove subvencije u 2007-oj je bio 1 milijarda dinara. Ministarstvo takođe kaže i ovo u Uredbi o korišćenju podsticajnih sredstava …. vinove loze i hmelja za 2007-u, vidi član 3:

Подстицајна средства по садници сертификоване категорије (дин/ком)

Винова лоза : 200

Kako ovo inače funkcioniše, i tada i danas: vi sve ovo kupujete sami, zasadite sami, prijavite sve to Ministarstvu. Nakon nekih godinu dana, inspekcija to pregleda, ustanovi da li su ispunjeni uslovi (ima ih mali milion, najvažniji da se primilo barem 90% sadnica) i onda vam se isplati subvencija ako je sve u redu.

Malo matematike: Živkovićevih 164.135 sadnica * 200din po komadu = 32.827.000, ili ti skoro 33 miliona dinara. Znači samo računajući sadnice smo došli vrlo blizu spomenute sumnjive (šic!) cifre od 41 milion dinara.

U istoj uredbi u članu 6 se dalje navodi da oni kojima je odobrena subvencija za zasade imaju pravo i na refundiranje dela sredstava (do 50%) potrošenih za opremanje vinograda (stubovi, ankeri, žica itd), za šta moraju da polože originalne račune od kupovine. Nemam pojma koliko je to sve koštalo niti koliko može da košta za spomenutih 47ha ali me ne bi čudilo da to ispadne tih dodatnih 8 miliona dinara. Ili barem dodaje dosta na tu cifru, a sa ovim se ne završava spisak mogućih subvencija koje Min. Polj. daje, no me mrzi da dalje pretražujem po prilično konfuzno uređenom sajtu ministarstva.

Zaključak se sam nameće. Moja ovakva ovlaš analiza je poprilično narušila tendenciozno pisanje Pressa, što i nije neko iznenađenje za dotični pamflet papir. Žalosno je da posle godina i godina lažnog i tendencioznog pisanja Kurira i Pressa ozbiljni ljudi dotične i dalje koriste kao nekakav izvor informacija.

Par dodatnih stvari, iz ličnog ugla…

Odakle Živkoviću pare da finansira originalnu kupovinu? Pojma nemam. Možda mu dao rođak gastarbajter, možda uzeo kredit u banci, možda nešto deseto - poenta je da ne znam. Pošto ne znam, nemam pravo da paušalno i tendenciozno pišem da je čovek ovo ili ono. Utvrđivanjem ispravnosti poslovanja bavi se Poreska Uprava, bavi se MUP. Trošenjem sredstava iz budžeta bave se Ministarstva a kontrolom tog trošenja se bavi Državna Revizorska Inspekcija. Lično bih jako voleo da cela ova priča efikasno funkcioniše pa da za one za koje se utvrdi da su mutili ili sredstava van-zakonski trošili slede debele kazne. Ujdurme i zajebancije sa izveštajem DRI za 2009-u dovoljno govore o tome koliko je to u našoj državi sve stabilno. Ali opet, sama ta činjenica ne daje nikome za pravo da bilo koga javno proziva i proglašava lopovom, tajkunom i tome slično, a bez ikakvih konkretnih dokaza.

U dotičnom tekstu Press navodi anonimne izvore koji kažu da su pokušavali da dobiju ista ta sredstva pa nisu uspeli. Šic, anonimni izvori koji ne žele da se zameraju Živkoviću - ma nemojte kasti, Živković je sad pa ne znam kakva faca pa bi mogao nekome da naudi. U svojim retkim javnim nastupima jednako najebava i bivšu vlast (DSS i ekipu) i sadašnju vlast (iz sopstvene stranke DS) pa sve se nešto plašim da je dobar drugar sa svima njima i da ima uticaja na ne znam koga i šta.

Jedini koji se navodi imenom i prezimenom jeste čovek iz Vinarije Kiš i koji kaže:

Državne subvencije je veoma teško dobiti! Uvek traže neka nova i nova dokumenta… Pri tom, proizvodnja vina dugo traje i puno košta, a subvencije pokriju maksimalno 60 odsto troškova - kaže Trnković.

Ovo je sve tačno. Ministarstvo ima vrlo striktna pravila, sa mnogo sitnih slova koja treba čitati i koja treba proučiti. I menja ih iz godine u godinu. Drugim rečima zahteva da se jebeno mnogo truda i vremena utroši da bi se ova sredstva dobila.

Sama izjava g. Trnkovića ne optužuje nikoga niti ijednim slovom podržava ono što Press implicira. Samo navodi prostu činjenicu: proizvodnja vina jeste skup i dugotrajan posao i troškovi se ne završavaju na sađenju. Tu je održavanje zemljišta, opremanje podruma, kupovina opreme za podrum i preradu, kupovina buradi itd. Sve to može da košta jako mnogo.

No to ne znači i da subvencije nisu dobrodošle da pokriju barem deo tih troškova. Baš te 2007-e sam kupovao 200-nak sadnica za privatnu upotrebu (daleko od minimuma potrebnog za dobijanje subvencija) i želeo da kupim vrhunske, sertifikovano bezvirusne sadnice najviše kategorije. U domaćoj kompaniji Bojoni koja iste proizvodi i prodaje sam čuo cenu: 100din (te godine, danas je nešto skuplje, zavisno od sorte). Znači, Ministarstvo svesno daje više nego što sadnice koštaju. I to je veoma dobar i pozitivan korak Min. Polj. jer se time upravo radi ono što je namena ovih sredstava - podstiče se proizvodnja kvalitetnog grožđa. Primera radi, nivo subvencije se povećava svake godine - vidi Uredbe za 2008-u i Uredbu za 2009-tu.

Na kraju, lični utisak - samo još jedan primer kakvo je jadno novinarstvo u Srbiji, sa vrlo retkim izuzecima. Pazite šta navodite kao izvor - lične simpatije ili nesimpatije prema nekoj osobi nisu potvrda ispravnosti bilo čijeg pisanja pa da to prenosite kao činjenicu.

(deo prvi, ako ste propustili)

Kada sam se u julu ‘99-te vratio u Beograd, situacija mi nije bila nimalo ružičasta. Plan da završim ETF pre odlaska u vojsku se raspršio. Para skoro pa da nije ni bilo, imao sam otprilike za 2-3 meseca stanarine (nas troje bilo u 1.5 sobnom stanu, što je pomoglo da ne bude za samo 1 mesec). Sezam je pitanje web mastera odavno rešio, da se vraćam tamo morao bih da se guram, a to nisam hteo.

Krenuo sam u vode slobodnog strelca. Slao mailove, obilazio razne firme nudeći web usluge - znao sam dosta ljudi preko Sezama. Bilo tu par sitnih poslova, pa se krpilo i kretalo na bolje.

I onda onako iznebuha, dvesic@sezam mi pošalje mail da se javim nekom čoveku, traži ASP programere. Dejana sam tada znao samo virtuelno, kroz diskusije u Sezamovim konferencijama. Taj jedan mail će na moj poslovni put imati značajne posledice, jer se evo već 10-ta godina vrtim u tom istom krugu ljudi. :)

cyberPIXIE dot-com

Čovek koji je tražio ASP programere je bio Nenad Hrnjak, poznat u raznim krugovima i kao Neša Pile ili kao Hrčak. K’o Nešu ne zna, pitam se da li je ikada išta radio u Beogradu u IT industriji :) - šta bi on tek mogao da napiše na temu IT-a u Srbiji 90-tih i kasnije…

Pozovem dati broj, kaže mi Neša da dođem u tadašnje prostorije AB Softa (ne znam da li su još tamo) u zgradi JRB-a u Kneza Miloša, na potkrovlje. JRB (Jugoslovensko Rečno Brodarstvo) je bila firma čije su kancelarije izgledale kao iz soc-real filmova 70-tih - trošni ormani, ulegnuti stolovi, vrljave stolice. Blago rečeno nereprezentativno. A kad to prođeš i uđeš u potkrovlje gde je AB Soft, k’o na drugoj planeti - moderan nameštaj, tapaciran pod, svuda računari, zuje serveri, ludilo.

Uđem i tražim gde je Nenad Hrnjak - niko nema pojma. Nisam mogao da verujem, dve osobe pitam, od kojih jedna sekretarica koja prima stranke i morala bi da zna sve u firmi, pojma nemaju ko je taj Hrnjak. U tom momentu izlazi neki bradati lik i čuje šta pričam “ma traži Nešu Pileta, eno ga tamo u poslednjoj kancelariji” i produži dalje. “Nešu Pileta, aaaa, što ne reče odmah…” Bih ja, da sam znao. Uđem u kancelariju, kad ono neko poveliko pile, 10-tak cm višlje od mene. Razlog za nadimak - fenomenalni Chicken Lines, totalna preporuka za igricu. No, to sam saznao dosta kasnije…

Koji je to razgovor za posao bio. U Sezamu su me pitali sve po propisu, šta sam radio, šta znam, zašto mislim da bih ja bio prava osoba za dati posao itd. Pre toga mi uredno ispričali šta se od novozaposlenog očekuje, sve neka očekivana i normalna priča. Ovde prvo pojma nisam imao šta je posao. Niti mi je Neša išta posebno rekao. Pitao me ko sam i šta sam, gde sam i šta radio i onda me pitao

• “Hoćeš da radiš za mene?”

Ja ono “a šta je posao?”

• “Ma je l’ hoćeš ti da radiš ili nećeš?”

“Hoću, samo ne znam šta je posao, gde se radi, koji su uslovi..”

• “Ovde se radi, pravi se neki web, ASP i SQL. Hoćeš da radiš ili ne?”

I tako ti se mi preganjamo, ja pokušavam da iskopam detalje, a on da ih sakrije. o SQL-u skoro nisam ništa znao, ASP sam radio u Sezamu. To i kažem i pristanem, na polu neviđeno. Kaže mi čovek platu (jako dobra, 70% veća nego kad sam otišao iz Sezama), ali da prvo moram da uradim neki web sajt na temu koju mi je zadao, da vidi šta i kako radim. Imao sam dve nedelje ili tako nešto. Napravim ja to za 4 dana, cinculirao malo i poslao čoveku.

Pozove me on, kaže “odličan__ kod, pravi šusterski” :D Mal’ ne padoh na pod od smeha, niko mi nikada nije tako ocenio kod. Lepo složen, očigledno ručno pisan, lepo uvučen i sređen, te stoga šusterski. U tom momentu i dalje ne znam šta ću tačno raditi. Ispostavi se da je bila još jedna ekipa (njih dvojica) koja je konkurisala za posao i isto uradila web sajt na zadatu temu. Budemo ti mi tako primljeni sva trojica. Druga dvojica su bili Olja Mandić i Nenad Rogić.

I konačno saznam šta je posao. Firma je Internet startup, osnivači su naši ljudi iz Čikaga, a izabrano ime je bilo cyberPIXIE. Zadatak nas trojice je bio da za tri meseca napravimo prototip web-based sistema koji bi radio kako na web sajtu tako i na touch-screen tabletu. Ideja je bila da se naprave ti neki touch terminali koji bi stajali u hotelima, restoranima, aerodromima. Ljudi bi tu mogli da naručuju hranu, rezervišu usluge (maser, taxi, avionska karta, bilo šta što ima u sistemu). Korišćenjem skupljaju poene, koji im onda donose popuste itd.

Je l’ znate vi ljudi koji je to meni bio sajens fikšn. Touch screen tablet sa web interfejsom i wi-fi vezom, povezan u globalni web servis. I sve to 1999-te. Kakav iPad, pa ja sam pravio takve stvari pre 10 godina. ;) Napalio sam se na priču toliko da sam noću tarabao MS SQL, danju kodirao ASP stranice, menjao svakih 10 dana pola koda, kako šta skapiram da može bolje i naučim taj SQL. Baš mi bilo stalo da to dobro uradim.

Nisam rekao najbolji deo priče: tablet još nije ni postojao. Tek je bio u planovima, pravljeni tada neki prototipovi gde pola delova još uvek nije radilo. Spravu je radio National Semiconductors, sa kojim je postojao deal da cyberPIXIE dobije prve beta primerke a da se u prodaju krene zajedno sa ovim web sistemom. Taljigamo mi tako taj projekat, ali veliki posao, te nikako da ga završimo u neku celinu koja bi radila, u običnom browseru. Iz Čikaga počinje pritiskanje, treba da se pokaže rezultat, jer oni idu na razgovor sa mogućim finansijerima. O angel i venture kapitalu tada pojma nisam imao, sve mi je to bilo strano, ali đavolski uzbudljivo.

Tako ti mi ubacimo u najvišu brzinu, u nekoliko dana zategnemo konce, našminkamo i pošaljemo u Čikago. Dobijemo zeleno svetlo za nastavak priče. Širi se i menja ekipa, što ovde što u Čikagu. U firmu dolazi Pleki, danas CEO GTECH Beograd (do 2007-te se zvalo BEG Finsoft). Neša Hrnjak prelazi u dotični BEG Finsoft, a Pleki postaje direktor cyberPIXIEa. Nenad Rogić odlazi u Teletrader. Olja ostaje, dolazi još nekoliko ljudi. Ja sam najviše posla ima oko istog onog ASP-based weba i tu sam baš pošteno radio. Cilj je bio da se napravi dovoljno materijala i proizvod uznapreduje dovoljno da dostignemo drugu rundu finansiranja. Sećam se da smo štampali kompletan ASP source code (300+ A4 stranica) i kompletan SQL data model (par kvadratnih metara tabela i veza između njih) i to slali poštom u Čikago.

Koji dan kasnije stižu vesti: značajne pare dobijene (nisam siguran, mislim da se radilo o nekih $5M), glavni investitor SONICblue, nekadašnji S3 Inc., isti oni čiju sam grafičku imao u svom prvom računaru.

Iz Čikaga tada stižu i zverske mašine. Nikada, ali nikada u životu nisam doživeo da pređem na računar koji je subjektivno 10x brži od onog što sam imao do tada (za objektivno ne znam, nisam merio). I dan danas taj Compaq workstation mi je ostao u sećanju kao nešto najbrže na čemu sam radio. Mi smo ovde imali klasiku - zbrda zdola skrpljeni računari od švercovanih delova, k’o većina IT industrije. A ovaj Compaq…SCSI diskovi u stripe režimu (kontroler za to je bio veći od matične ploče u mom starom računaru), čudo memorije, neka Matrox (čini mi se) zver od kartice, fenomenalni monitor. Mašina je stigla sa NT 4-om, a ja sam hteo da instaliram Windows 2000. Razmišljao sam da li da se upustim u to, ko zna da li ću naći drajvere, šta ako ne nađem, treba da opet instaliram NT a to nikada nisam radio itd. Kako sam samo bio neiskusan - na Win2k instalacionom disku se nalazi kompletna drajver podrška za taj workstation. Prvi put u životu sam video da prvo pojavljivanje login dijaloga bude u visokoj rezoluciji. Sve se instaliralo i proradilo odmah.

Stigao je takođe i čuveni tablet. NSC nam je poslao drugi po redu (skoro) radeći prototip koji su ručno sastavljali. Kažem skoro, pošto nije radila glavna stvar - wireless veza. Wi fi u ono doba je bio beba u povoju i jeftinih pouzdanih čipova nije bilo kao danas. NSC je poslao i neki kabl kojim smo tablet mogli da povežemo na računar (ne sećam se na koji port) pa smo tako instalirali web aplikaciju na njega. Tada sam prvi put mogao i da zaista isprobam ono što sam dizajnirao.

A wi-fi? Opravio ga Pleki :), koji je inače wireless security doktor. Mi ti sve onako ponosni javimo u Čikago da wi-fi proradio, ovi valjda jave NSC-u, kad ti odatle ubrzo stiže pitanje “da li možete da nam kažete kako ste to uradili” :))) cyberPIXIE je kasnije prijavio tri wireless patenta, gde je Pleki zaslužan za barem dva i po. Ako ga ne mrzi, možda napiše nekad nešto o tome.

Otprilike u to neko vreme počinjem da sumnjam da u celoj toj priči ima budućnosti za mene. Moje znanje dizajna i ASP-a i SQL-a se nikako nije uklapalo u priču koja je sve više dolazila preko bare. Glavni sastojak te priče je bila Java. Kafenizacija proizvoda je izgleda bio tehnološki pravac za koji se odlučila ekipa u Čikagu (koja se takođe svako malo menjala) te sebe tu nisam više video.

Situacija je bila tragikomična: najbolja plata ikad, najbolji računar ikad, najmanje posla ikad (maltene ga uopšte nema) a ja se mrštim i spremam da idem odatle. Neša me već više puta zvao da pređem u Finsoft, što sam konačno i uradio krajem februara 2001.

(cyberPIXIE je preživeo još jedno 10-tak meseci nakon što sam otišao. Pukao otprilike kad i ostatak dot-com balončića, SONICblue vadio pare tako što je prodao PCTelu to što je postojalo. PCTel držao firmu dok nije pokupio tehnologiju i vozdra. SONICblue je koju godinu kasnije bankrotirao.).

BEG Finsoft i vrli svet kladionica

1. marta 2001. je počeo moj radni vek u BEG Finsoftu, firmi koja je radila pod patronatom engleskog Finsofta. Onako preko veze, pošto me Neša direktno dovukao i zaposlio, pa sam preskočio uobičajeni intervju za posao kod gospodina Vesića. Kada sam čuo kakva sitna crevca Vesko tu vadi, ko zna da li bih intervju preživeo. ;) Za neke se priča da posle sat i kusur vremena ispitivanja nisu znali da pronađu izlaz, ili su zaboravili kišobran i tako to. Ako nekad konkurišete za posao ovde, budite sigurni da zaista znate ono što napišete u CV-u da znate.

Na samom početku sam rekao Neši da tog septembra po sili zakona moram u vojsku, no su me i pored toga primili. Za tih 6 meseci sam dobio zadatak da napravim neki interni web sajt, na kome će ljudi moći sami da postavljaju prezentacije, da diskutuju u forumima i slično. Interni portal, za opuštanje mozga. Napravio sam neki monstrum od foruma, sa višestrukim ugneždenim framesetovima. Zlo i naopako, brrr.

Po povratku iz vojske, jula 2002-e, stižem pravo na početak kreiranja web portala za online klađenje. I pre vojske a i kasnije, cela ta kladioničarska priča je zvučala kao neka voodoo inkantancija. Betslip, bet legovi, selekcije, marketi, eventi, mitinzi, ccbo grupe, forkasti, skorkasti…sačuvaj Bože.

Kao novajliji, meni su dali da od celog web sajta uradim My preferences stranicu :) dok su se iskusniji bavili ozbiljnim stvarima kao što su deposit i withdraw, prikaz betting ponude, bet placement i slično. Sajt na kome smo radili je bio StanJames, veliki privatni engleski bookie koji je bio poznat po telefonskom klađenju i pogotovo po in-running klađenju. Taj ceo projekat je bio zanimljiv iz raznih razloga.

Prva lepa stvar su putovanja u Englesku (kasnije i u Irsku i Singapur). Prvo putovanje za mene je bilo na 2.5 dana, a narednih nekoliko su bila duža, kako kad - dešavalo se i po 2 nedelje u cugu. Sam klijent su vrlo zanimljivi likovi, tata i sin firma. Project scope i requirements gotovo da nisu ni postojali; ljudi traže nešto, mi napravimo, oni to probaju, pa onda pošalju izmene, pa sve tako. Organski rast, smrt za bilo koji projekat, jer nikad kraja izmena, gomila se kod itd.

Nisam kapirao kako se njima isplati da to sve plaćaju. Postalo mi je jasno jednog dana kada sam sedeo u njihovoj UK centrali u Groveu (blizu Oxforda). To je jedna povelika sala sa desetinama telefonskih operatera koji primaju opklade. Na dva kraja te sale, visoko na zidu stoje elektronski displeji koji pokazuju koliko tel. poziva ima na čekanju za opklade, korisničku podršku ili rezultate. Te cifre su se uglavnom vrtele oko 5, uglavnom za opklade. Sedeo sam sa direktorom firme i radili smo na nekim detaljima budućeg web sajta, kada je iz čistog mira nastao stampedo. Svi operateri su ustali, trčali do ormana i vadili sveske i olovke i vraćali se nazad na svoja mesta. Ličilo je na vatrogasnu vežbu :) a u stvari se radilo o tome da je došlo do lock-a u Oracle bazi i da aplikacije više nisu mogle da se koriste dok se pristup tabelama ne otključa. Dok se to sređivalo opklade su primane na papiru. Onaj displej je u roku od 5min pokazivao cifru od 300+ poziva na čekanju, iako su svi živi sem mene radili kao operateri, uključujući i direktora pored. Tada sam skapirao koliko je Finsoftova betting platforma njima uvećala obim posla - mogli su sebi da dozvole da cinculiraju web sajt do mile volje, bez neke presije da odu uživo. Više smo ih mi gurali da krenu konačno nego što su oni na tome insistirali.

Sećam se još jednog odlaska u njihovu centralu: cilj odlaska je bio da se u 3-4 dana finalizuju detalji dizajna i funkcionalnosti i da sajt konačno krene. Kad sam stigao, sačekao me Word dokument od 60+ stranica sa izmenama, od kojih su neke zadirale duboko u srž betting koda - kakvi detalji dizajna, menjala se funkcionalnost. Umesto da to lepo otkačim i kažem da ćemo razmotriti, ja ti k’o mlad majmun krenem da sve to kodiram na licu mesta. 4 dana po 17h posla, nisam bio ama baš nizašta posle toga, danima.

Prve od tih noći sam završio i u kući vlasnika firme, pošto su zaboravili da uzmu ključ od hotelske sobe a u 2 noću u tom nekom malom hotelu nije bilo šanse ikoga dozvati na recepciji. Tako ti ja završim kod čoveka u nekoj sporednoj sobi. U 3 noću dok se spremam za spavanje on donosi dve čaše, u svakoj pa sigurno po 1 deci viskija. Ljubazno odbijem (gde da onako iscrpljen to pijem u to doba) a Peter (kod nas uglavnom zvani Pera) sruči obe čaše! “Kakav alkos”, pomislih. Kardinalnu grešku sam napravio - čovek nije alkos, nego upoznat sa situacijom. U 8 ujutro troje njegovih klinaca je kroz hodnik ispred moje sobe vozilo one dečje autiće sa plastičnim točkićima po kamenom podu. Kakva je trauma to buđenje bilo, dan-danas me zaboli glava kad pomislim. Pera se čio i odmoran probudi u 11, ja k’o mrtav. Osvetio sam mu se tako što sam na kurtoazno pitanje da li bih hteo neki doručak odgovorio “da, svakako, puno hvala”. Po izrazu lica cenim da to baš nije očekivao ;). Posle me po firmi zajebavali da sam imao VIP tretman od strane CEOa klijentske firme. Well, yeah!

Druga lepa stvar je što se StanJames odužio za te muke par meseci kasnije, kada sam iznenada otišao opet kod njih (sajt tek bio krenuo live). Potrefilo se da se moja poseta poklapala sa F1 trkom u Silverstoneu, a karte za takve stvari u UK su davno rasprodate. SJ marketing manager mi dao jednu od karata koje oni svake godine uzimaju za svoje partnere. Sedište na Copse tribini, tačno na prvoj krivini nakon startnog pravca. Prolazak 22 automobila sa 800+ konja na 10m od mene se ne da opisati. Kasnije sišao sa tribine i prišao do ograde, 3m od staze. Zvuk i jeza kad ona čuda od automobila projure pored, miris spaljenih guma…

Mislim da smo u tom web projektu daleko prevazišli sve limite koje je Microsoft eventualno projektovao za ASP. Višegodišnji razvoj, mnogo novih klijenata a mali tim ljudi - sve je to zahtevalo da se nategne do krajnjih granica. Interni memorijski keš, ad-hoc podesivi keš parametri, reskinabilni dizajn (u roku od 4-5 dana moguće podići bilo koji novi dizajn, bez obzira na kompleksnost dizajna), skoro-instant računanje svih mogućih betova, radi u svim browserima ili na mobilnim telefonima. Nema middlewarea, ASP web i baza.

Vrhunac upotrebe tog koda je bio Grand National 2009-te godine. Ko ne zna, GN je najveći konjički događaj godine u Engleskoj, kada je napad na betting sajtove neverovatan, i po 10x veći nego što je uobičajeno. Naš ASP web site je bio utegnut i upicanjen i sjajno je radio čitavog dana pa i za vreme same GN trke. Tada sam video nešto što ne znam da li ću ikada više videti: obaveštenje na web sajtu našeg najvećeg klijenta da se izvinjavaju korisnicima što jedan deo transakcija nije bio uspešan. Razlog: payment provideri su “pali” zbog ogromnog broja transakcija. Ne mi, nego bankari. Naš ceo sistem (a Finsoftov MarginMaker + FixedOdds je vrlo velika i kompleksna betting platforma) je radio savršeno, postavio rekorde u broju obrađenih transakcija a card processori i paymenti su pali. Lep dan.

Danas se taj kod menja daleko kompleksnijim web sistemom koji se interno zove Warp a baziranom na masi raznih tehnologija. Poslednjih par meseci je krenuo live kod postojećih klijenata, a i kod novih koji originalno nisu ni bili planirani.

Sadašnjost

Naime 2007-me, američka GTECH korporacija je kupila Finsoft u Engleskoj, a samim tim i nas ovde. GTECH je najveći svetski proizvođač lutrijskih sistema sa nekih 67% udela u svetskom tržištu. Finsoft je deo koji im je nedostajao u ponudi - sportsko klađenje. Zajedno s tim, dobili su i Warp, koji sada predstavlja lepak kojim se povezuju raznorodni proizvodi koje GTECH nudi - online igre, sportsko klađenje, lutrijsko klađenje itd. Prvi rezultat te saradnje je web sajt Polla Chilena, čileanska državna lutrija (sportsko klađenje je pod Xperto tabom). Još dva slična projekta su pred završetkom.

I tu sam danas. Gde ću biti sutra i šta ću raditi za koju godinu ne znam. Prvih 15 godina pokazuje da se izazova i promena ne plašim.

Show will go on.

Nedavno na Twitteru, slučajno me Dinke podseti da 2010-ta označava 15 godina moje web karijere. Kad sam počeo da se prisećam tih dana…

Prvi računar, Sezam i Galeb.ETF

1994. ćale mi je kupio PC računar. Zverska mašina u ono doba: 486DX/2 (Pentium je bio 3x skuplji), 15” CRT monitor…ne sećam se ni memorije ni diska koliko je bilo, grafička je bila valjda neka S3 911 ili tako nešto. Fokus 2001 tastatura, sa klikom naravno, a ne ovo notebook-like njesra što se sada ceni (šic!). Glavna stvar je bila modem: Intel 144i, čitavih 300 DEM-ova, 5x skuplji od standardnog krša koji se prodavao i 20x bolji. Sve moguće korekcije grešaka, držao vezu k’o zmaj. Čudo od računara plaćeno 3750 DEM, u ono doba zverski puno para. Sreća te sam tada stanovao besplatno kod strica tokom studiranja, inače teško da bi familija mogla da mi ovo zadovoljstvo priušti. Windows 3.11, naredne godine zamenjen sa Windows 95…No, da ne davim.

Prva stvar koju sam uradio je bila da se prijavim na Sezam BBS, u ono vreme kultno online mesto za skupljanje. Godinama pre toga sam  čitao i čitao isečke u Računarima, o noćnom čatu, višesatnom zvanju da se dobije veza, konferencijama i vatrenim diskusijama… Nisam mogao da dočekam.

Te konferencije su bile čudo. Kada su nekoliko godina kasnije novinari Wireda i Timea dolazili u Sezam (za vreme protesta 96/97) jedan od njih je rekao ”it’s like The Well”. Kakvo je to vreme i entuzijazam bilo, u 10 blog postova ne bi stalo. Zoran Životić i Dejan Ristanović su kreirali jedno fantastično mesto, pravu oazu u jednom ludom vremenu. Sezampro je sada velika firma, ozbiljan ISP, ali to više nije to. Fenomen koji je za online zajednicu taj BBS predstavljao se može meriti samo sa onim što je B92 predstavljao u radio sferi. Konferencije su mislim još uvek u životu, ali se ne sećam kada sam se poslednji put prijavio, ima tome par godina. Pregazilo ih vreme.

S tim računarom počinje i moje zanimanje za web. Ja sam oduvek imao umetničkih sklonosti, a web prezentacije su predstavljale zanimljivo novo platno. No, weba tada nije zaista ni bilo u Jugi…

RCUB, FON i ETF su tada imali neku nazovi vezu između sebe, a nekim štapa i kanapa metodama je preko FONa u nekom trenutku rađena razmena elektronske pošte iz našeg odsečenog kraja sveta sa Kalifornijom pa odatle na vrli novi virtuelni svet. Pavle Peković o tome može mnogo više i daleko preciznije da ispriča, ako na blogu objavi i po neki tekst, a ne samo šta sluša. ;) Vecxa je tada bio mlađani bog i batina na Galebu, jadnoj 386-ici koja je predstavljala server na kome je u vreme kada sam došao na ETF brucošima otvaran nalog i dodeljivana email adresa. I tu na tim mašinama svako je mogao da kreira prezentaciju koju je hteo.

Kako je izgledao taj web ‘95-te? Pa ovaj Večin sajt je dobar pokazatelj. :) Niko pojma nije imao o ničemu vezanom za web. Dragan Sretenović, glavni admin ETF-a u ono vreme, napravio je jednu od prvih stranica, zvanični web ETF-a tada (link je iz ‘97-me, Wayback Machine nema verzije pre toga jer nismo ni bili deo velikog sveta).

Mi ostali smo onda kopali po View sourceu tog sajta a kasnije i po netscape.com  i raznim drugim lepotama. Pogotovo kada su RCUB i Telefonija (BeotelNet) podigli onaj prvi mali bedan linkić do Mađarske - pa to je bilo more. Mooore ljudi, pojma nemate vi mlađi šta je to značilo za nas. Pa tek pravi PPP pristup, umesto SLIRP-a. Nije bilo knjiga, nikakvih tutorijala, samo View source pa riljaj. Stričev stan je 5min od ETF-a, pa sam noći i noći provodio u onoj maloj zgradici iza ETF-a gde je bila terminalska sala.

Prvi web posao: Sezampro web master

Ne znam da li igde imam sačuvane te prve prezentacije koje sam pravio, između ostalih i onu koju sam priložio kao CV kada sam konkurisao za posao u Sezamu. Sećam se da sam je završio noć pre dolaska na intervju. Otišao čisto fore radi, da vidim kako ti razgovori za posao izgledaju. Kojih je to ludih 3 dana bilo. 21. septembra ‘96. sam pre podne bio na intervjuu, zatim popodne otišao za Šabac na rođendan kod drugara, pa ostao tamo i sutradan na slavi kod drugog prijatelja i onda se 23. vratio u Beograd. Čim sam ušao u stan zove me keva “brzo dolazi u Pirot, sutra ujutro imaš polaganje vozačkog”. Naime, bio sam u avgustu u Pirotu, odvezao časove i onda se vratio u Bgd, rekao instruktor da će biti termin za polaganje tek u oktobru. Onda nešto izmuvao i ispalo da je vrlo brzo, pa trk na stanicu i u Pirot. Položio to, odmah nazad za Bgd, počinje semestar. 25. ulazim u stan oko 2, zvoni telefon.

“Alek? Pa gde si čoveče, nikad nisi kući; 2 dana te zovemo da ti kažemo - primljen si na posao, dođi da se dogovorimo o detaljima.” Bio je to Danko Jevtović, jedan od suvlasnika Sezama. E kad se nisam srušio…

Kao webmasteru, moj posao je bio da napravim sajt koji će promovisati Sezampro kao ISP. Ideja vlasnika nije bila da se napravi prost neki sajt sa cenama i uslugama - za to im ne treba stalno zaposleni webmaster - već da se napravi sajt koji će ljudi posećivati jer imaju šta da čitaju, da vide. A da se kroz to provuče i priča o prodaji internet sati, mogućnosti da se ima lična prezentacija itd.

Naravno, nakon što sam napravio inicijalni Sezamov sajt, onda sam napravio i svoju prezentaciju na adresi http://www.sezampro.yu/~aleck/ a onu na Galebu promenio da pokazuje na ovu. Ta se prezentacija često menjala, kao i Sezamova. Kad sad pogledam neke od ovih…brrr.

Ovo je prva verzija koju sam napravio, sad gledano baš krš, mada leva kolona i nije toliko strašna. Na tom sajtu bih posebno izdvojio stranicu o vestima. Sećate se ‘96-te i velike pobede Koalicije Zajedno na lokalnim izborima širom Srbije? Prva velika stvar u borbi protiv onog skota. Jutro nakon toga, žestoko neispavan od muvanja po centru grada do kasno u noć, bauljam ka Skadarliji gde je bilo Sezamovo sedište. Već oko 10 me zove Danko. “Slušaj, ajde stavi negde na sajt, onako kao vest, da je opozicija ostvarila pobedu na lokalnim izborima. Ništa napadno, ali obavezno stavi”. Ih, k’o da mi je rekao napravi agitprop sajt za Zajedno. :)

Revolucionarne godine

Sekcija Vesti u potpunosti biva posvećena tim dešavanjima, zbivanjima. Sećam se da sam u 3 izlazio u protestnu šetnju a onda kasno uveče dolazio nazad u firmu i kucao izveštaj, skenirao kojekakve slike što su pravljene i ljudi mi donosili u kancelariju.

Ne mogu opisati kako je to izgledalo. 110% sam upao u celo to zbivanje. Protesti, navlačenje s policijom, kontra-miting, priznanje pobede, skidanje one zvezde sa Gradske Skupštine i ona fenomenalna slika kada su skinuli to čudo i dali Ɖinđiću a on to drži ispred ulaza u tu zgradu, k’o malo dete kad dobije željenu igračku. Zoran, Dejan i Danko se skoro uopšte nisu mešali u to što sam radio. Pisao i postavljao tamo šta sam hteo, k’o da je sve to moje. Kakvo je vreme bilo i šta su sve uložili u tu firmu, to je bilo jako hrabro s njihove strane. Sreća verovatno da je DB i ko li je šta tu već radio smatrao nas za sitne ribe, pa su se zadovoljavali vodom u kablu 92-ci.

Dobijao sam 10-20 mailova dnevno od ko zna kojih ljudi širom sveta, ljudi koji su pobegli odavde od onog zla. Sećam se jednog iz Australije “svaka čast ekipi, odlično ovo radite. Ako bi mogli svaki sat da ažurirate vesti, proveravam stalno”. A ja ne znam kad sam i koliko spavao…Išao sam i u Fonet i pokušavao da napravim deal da se njihove vesti prenose kod nas na sajtu u zamenu za hosting i ne znam šta. Od toga nije bilo ništa, napravili su deal sa BeoCityjem.

Sećam se da smo se posle tih 3 meseca vratili manje-više u normalne tokove. Sajt je redizajniran, otvorene su mnoge nove rubrike. Freebiking sajt je rođen na Sezamu, jedan od retkih koji je i danas veoma aktivan. Zatim i verovatno prvi celebrity sajt u zemlji - sekcija zvana Fashion Session, za koju je angažovana spoljna saradnica i profi fotograf. Čuveni intervjui sa Leontinom, Ivanom i Gocom iz (tada) Tap 011, Montenigersima i posebno intervju i foto galerija sa originalnom postavom grupe Models. Čoveče, kakva je to ludnica bila… njihova najavljena poseta Sezam Cafeu je proizvela najveću posetu kafiću i pre i posle toga, a stranice o tome na sajtu su bile 10x čitanije nego bilo šta drugo u tih dve godine koliko sam radio u Sezamu. Na žalost posetilaca, u kafiću se pojavila samo Ivana Berendika i njihov menadžer. Njoj svaka čast, ona je profesionalno došla, ostale tri se nisu ni pojavile. Fotke su napravljene kasnije u parku kod JDP-a.

Mnogo je bilo tu interesantnih stvari, ko će se svega setiti. Meni je tih dve godine tamo bilo izuzetno značajno. Našao sam se na sjajnom mestu, na samom začetku weba u zemlji (a ne tako daleko i od početka u svetu), imao veliku slobodu u radu. Dream job.

No, krajem leta ‘98. sam sabrao šta i kako mi je činiti. Imao sam još 3 godine faksa (drugu sam ponavljao nekoliko puta, uglavnom produžavao bezveze) i još nešto preko 3 godine do 27-me i obaveznog odlaska u vojsku. Situacija u zemlji je bila sve gora i gora i razmišljao o odlasku iz zemlje. Razne su opcije bile u igri, ali sam na kraju odlučio da dam otkaz i 100% se posvetim faksu. Da probam da završim sve za tri godine, odslužim vojsku, pa mi je onda sve čisto i otvoreno i da tada vidim šta ću i kuda ću.

E pa zamalo.

Rat i FreeSerbia

Prvo je tog septembra donet onaj ludački Zakon o Univerzitetu. Pa se nastava na ETF-u raspala - bilmezi na ulazu, rešetke u hodnicima. Tmurno i ogavno mi je bilo ići u tu zgradu, ta jesen/zima je bila očaj, više puta sam se pitao da li je bilo pametno davati otkaz. No glupo je bilo ići nazad - učio sam, spremao ispite…Onda u drugom semestru NATO bombarduje Srbiju, nastava i sve ostalo u zemlji se raspadne. Desetak dana nakon početka, spakujem računar i odem u Pirot.

U onom opštem ludilu, ekipa ljudi, većinom sa Sezam konferencija i privatnih grupa, počinje da uobličava ideju da se pokuša kreiranje web sajta koji bi svetu predstavio drugačiju sliku Srbije od tada dominantne u stranim medijima. Tako je rođena Free Serbia - other voices from Serbia - iza koje je stajala veoma raznolika grupa ljudi. Ja sam napravio sajt, organizovan je hosting kod XS4All (sećate ih se, tamo je bio i Radio B92 i njihov RealMedia stream). Mnogo je ljudi učestvovalo u tome, što direktno, na dnevnoj bazi, što kao podrška i veza sa bitnim ljudima i institucijama. Napraviću nepravdu prema desetinama ljudi koje neću pomenuti, najviše se sećam onih sa kojima sam najviše radio:

• Stanimir i Sloba Miljković - danas ih možda znate kao Multicom grupu
• Janja Bobić i Vlada Ćalić (kasnije dugo godina u IT-u B92)
• Nataša Pantić - ćerka poznatog komentatora Milojka Pantića u čijem stanu su mnogi sastanci održani
• Aca Basrak koji je fenomenalno držao sve uzde te raznorodne grupe i često mirio zavađene strane (a bilo je svađa i prepirki, iha haj..).
• Bane Čale koji je vremenom postao glavna (a jedno vreme i jedina) veza sa stranim nevladinim fondovima
• Boris Milićević, koga sam se setio pre nekoliko meseci kada sam ga prepoznao u Utisku Nedelje - danas predsednik GSA.

Svašta smo radili. Ne znam da li neko negde ima kompletnu arhivu tog sajta, ali mislim da je FS bila jako bitan deo medijske priče Srbije. Jezivo je bilo kada smo pustili sajt u život, a baš tog dana režim ubije Slavka Ćuruviju. No nije bilo ni pomisli da se odustane. Dugo i naporno smo radili na tom sajtu za vreme rata, a posle rata bili smo još jači.

Napravili smo fantastičan internet radio prenos onog čuvenog mitinga koji je pokrenuo G17, na Malu Gospojinu ‘99-te.

• Stanimir i ekipa kao radio izveštači sa Nokiom (više njih, kao backup) na čijoj drugoj strani je bila druga Nokia sa hands-freejem na koji je nalemljen audio kabl a onda to išlo u audio karticu računara Vlade Ćalića (a možda je bio i server kupljen samo za to, nisam siguran više…)
• Računar je bio u Janjinom stanu, koja je tu radila simultani prevod na engleski. Vlada Ćalić drži vodu da cela skalamerija preživi dan.
• Tu je kodiran Real Media stream (tačnije dva, srpski i engleski) pa je rađen upload na XS4all server u Holandiji odakle je išlo javno emitovanje.
• Adža je bio on-site fotograf a par ljudi je na smenu trčalo od platoa ispred Savezne Skupštine do stana Vlade Blagojevića na 4-tom spratu zgrade u Kosovskoj. Zgrada bez lifta, a trčali su čim napune karticu u digitalcu (nemam pojma koji je model bio). 50-tak metara od ulaza u tu zgradu u Kosovskoj su bili parkirani autobusi sa specijalcima - ovi momci su sve vreme trčali sa onim karticama pored njih.
• Ja sam bio u web ekipi u Vladinom stanu gde smo na par računara obrađivali donesene slike Photoshopom i kratke video snimke te onda radili upload na sajt. Imali smo maksimalno kašnjenje sa slikama od 20-30min od momenta kada su snimljene. Takođe smo kucali i kratke, twitter-like vesti.

Kakav je to dan bio. I danas me podilazi jeza kad se setim šta smo uspeli da uradimo. Sećam se momenta kada Vlada Ćalić nama u ovom drugom stanu javlja da XS4All dovlači nove servere za nas pošto smo postigli rekord po broju istovremenih slušalaca za bilo šta kod njih ikada ranije - a to je bilo 1h pre početka mitinga. Finalna cifra je mislim bila oko 200 konkurentnih konekcija. Za ono vreme to je bila čudesna cifra. A deluje malo sve dok se ne pročačkaju detalji. Na primer, jedna od tih veza je bio Radio Kragujevac koji je uključio naš stream direktno u svoj program i nisu prekidali do kraja. To je slušala cela Šumadija.

Kasnije su se ređali mnogi događaji koje je FS pratila i sa njih izveštavala. Ni sam ne znam koliko sam puta bio na protestima Saveza za promene pa onda išao do redakcije da donesem slike. No, vremenom sam sve više smanjivao svoje učešće, iz raznih razloga i na kraju se isključio. Kako god bilo, od svega što sam u životu radio, ovaj deo karijere mi je ostao u najupečatljivijem sećanju. Tražeći neke informacije o FS, naleteh na ovu stranicu - ne znam ko je pisao, ali je lep sumarni tekst.

Nakon FS, ulazim u 100% profi vode (batalio ideju o faksu). Radio u jednom od mnogih dot-com balona koji su se kasnije rasprsli. Prešao u BEG Finsoft. Otišao u vojsku. Vratio se u Finsoft, koji je kasnije kupljen od strane GTECHa gde se nalazim i danas. O tome u drugom delu.